Punk je oduvek važio za muziku mladih, buntovnih i bezobraznih koji nemaju problema da pokažu srednji prst sistemu, ali izgleda da niko nije napravio priručnik šta da rade ti isti klinci kada zagaze duboko u sedmu deceniju života (a poneki i u devetu, poput neuništivog Charlie Harpera).
The Boys su pronašli rešenje: ponesete hodalicu ili štap, popijete terapiju na vreme i nastavite da cepate kao da je ponovo 1976. godina.
Upravo na toj životnoj filozofiji počiva “Never Mind The Botox“, novi singl jednih od prvoboraca britanskog punka, koji se posle svih ovih decenija vratio sa pesmom toliko bezobrazno zabavnom, melodičnom i samoironičnom, da je teško skinuti kez sa lica dok je slušate.
A bogami i noga će sama krenuti da cupka u zaraznom ritmu.
Već sam naslov je svojevrsna sprdačina, ali i omaž. “Never Mind The Botox” je neskriveni mig prema Never Mind the Bollocks, samo prilagođen generaciji koja je danas bliža ordinaciji ortopedskog hirurga, nego pogo viru u legendarnom klubu Roxy.
Osim ako ne žele da u žaru svirke slučajno ne odleti neki ud. Ali The Boys ne bi bili takve majstorčine kada bi se šala završila na naslovu.
U pesmi pozivaju ekipu da slobodno ponese kolica, štap ili hodalicu, obećavaju lekove od kojih ćete se ponovo osećati mlado i spremaju žurku kao da je 1976. godina.
Refren otvara vrata njihovog “punk rock nursing home“, mesta na kojem ćemo, kako sami kažu, pre ili kasnije svi završiti. Nisu zaboravili ni kolege – od Pistolsa i The Damned pa sve do 999.
I sve to pevaju ljudi koji su zaista bili tamo kada je priča počinjala i poput atomske bombe razvalila učmalu Britaniju.
Punk starački dom sa srcem iz 1977.
The Boys su nastali u Londonu 1976. i pripadaju onoj prvoj generaciji britanskih bendova koja je stvorila prepoznatljiv UK punk zvuk. Ipak, nikada nisu zvučali potpuno isto kao ostatak ekipe.
Ispod prljavih gitara i punk energije uvek se krio fantastičan osećaj za melodiju. Sex Pistols su doneli haos, The Clash političku svest i želju da promene pokvareni svet, a The Damned sirovu garažnu energiju Stoogesa podigli na još veće obrtaje.
The Boys su zato umeli da napišu refren na kojem bi im i The Beatles pozavideli, a novi singl “Never Mind The Botox” pokazuje da taj nerv nije zamro ni posle pet decenija.
Gitare i dalje grizu, ritam tera nogu da sama lupka po podu, dok klavijature i bekovi na pravim mestima stvaraju melodiju koja ostaje urezana u mozak već nakon prvog slušanja. Nema pokušaja da zvuče modernije, peglanja sopstvene prošlosti, niti očajničkog dokazivanja da još mogu da pariraju klincima.
A i zašto bi to radili?
Takav spirit većina klinačkih bendova ionako ne može da replicira, jer možeš da naučiš tri akorda, nabaviš staro pojačalo i skineš zvuk 1977. godine, ali ne možeš da odglumiš pola veka provedenih na prvoj liniji punk pobune.
Pedeset godina punka spakovano u jedan spot
Spot je možda još bolja zajebancija od samog teksta.
Članovi benda nazdravljaju na klupama sa kartonskim kesama preko glava, uz direktan mig prema čuvenoj estetici The Damned iz vremena singla “Neat Neat Neat”.
Priča se u jednom trenutku seli i na stepenice u Camdenu gde je nastao omot za legendarni prvi album The Clash. Drugim rečima, koreni se ne zaboravljaju, sve je tu, ali ništa nije pretvoreno u muzej, niti žele da od sopstvene istorije prave spomenik.
Naprotiv, više deluju kao društvo koje je pobeglo iz pomenutog punk staračkog doma na nekoliko piva i rešilo da usput zeza i sebe i svoje stare saborce.
Pritom, Matt izgleda kao pravi garažni šurda iz šezdesetih, koji je nekim čudom završio usred eksplozije londonskog punka.
Savršeno.
Novi album za zlatni jubilej
Da “Never Mind The Botox” nije usamljeni bljesak stare ekipe koja se probudila iz penzije, The Boys su pokazali još pre šest meseci singlom “Damn Those Eyes“.
Samo su nastavili da rade ono u čemu su oduvek bili nenormalno dobri. Prepoznatljivi ’77 punk zvuk sudaraju sa power pop melodijama, dok klavijature i prateći vokali Casino Steela celoj stvari daju onaj prepoznatljivi pečat, zbog kojeg The Boys teško možete pomešati sa nekim drugim bendom.
Upravo su Steel i gitarista i pevač Matt Dangerfield danas jedini originalni članovi benda. Honest John Plain preminuo je 2025. godine, dok je originalni basista Kid Reid još 2011. okačio bas gitaru o klin.
Današnju postavu čine i Kent Norberg, koji svira bas od 2012, bubnjar Martin H-Son, član benda od 2009, i drugi gitarista Chips Kiesbye, koji se priključio ekipi 2015. godine.
Drugim rečima, The Boys iz 2026. nisu ista petorka koja je izletela iz originalne londonske punk eksplozije, sa korenima koji sežu do London SS i Hollywood Brats. Ali kada krenu melodija, bekovi i gitare, i dalje se nepogrešivo oseća njihov prepoznatljiv DNK.
Uostalom, pričamo o bendu koji u svom arsenalu hitova ima “Sick on You”, “Brickfield Nights” i veličanstvenu “Terminal Love”.
Dva nova singla ne pokušavaju da kopiraju te pesme, već predstavljaju logičan nastavak cele priče, samo pola veka kasnije.
“Damn Those Eyes” i “Never Mind The Botox” ujedno najavljuju novi album The Boysa, koji bi trebalo da izađe do kraja godine. Biće to njihov prvi studijski album još od Punk Rock Menopause iz 2014, i teško da su mogli da pronađu bolji trenutak.
The Boys ove godine obeležavaju pola veka od osnivanja, a već sledeće se navršava i 50 godina od njihovog debi albuma.
Od Brickfield Nights do staračkog doma
“Never Mind The Botox” je mnogo više od obične nostalgije. “Dečake” sam imao sreću da overim uživo 2010. godine u Margheri, industrijskom predgrađu Venecije, na italijanskoj ispostavi Rebellion festivala.
Svirali su pre Cockney Rejectsa i Cock Sparrera, u jednoj od zaista retkih prilika da se ovaj bend pogleda tako blizu balkanskih prostora. Neverovatan koncert, jedan od onih gigova za koje tek kasnije shvatiš koliko si zapravo imao sreće da budeš tamo.
A mnogo pre i posle Marghere, “Brickfield Nights” i “Sick on You” bile su deo obavezne rokenrol lektire, one od koje vam srce zakuca brže. U novosadskom Dublinu, uz pivo i ekipu, gde zagrljen sa dragim ljudima urlaš refren kao da će noć trajati zauvek.
Bilo je mnogo takvih noći, a prošlo je i pola veka otkako su The Boys krenuli. Kosa je osedela, a umesto sledeće ture možda ponekad prvo treba da provere da li su popili terapiju.
Međutim, šurde su i dalje tu i praše nesmanjenim žarom. Smeju se starosti u lice, navlače kese preko glava, uzimaju hodalice i prave jednu od najzabavnijih punk pesama koje smo čuli ove godine.
Njihovi saborci iz prve britanske punk eksplozije takođe odbijaju da siđu sa bine: Sex Pistols ponovo sviraju, dok su The Damned ove godine objavili brutalan album sa obradama.
Nije loše za muziku koju su kritičari počeli da sahranjuju praktično istog trenutka kada se rodila.
Možda ćemo svi na kraju završiti u tom njihovom punk rock staračkom domu, ali ako se tamo i dalje horski peva “Brickfield Nights”, uz dovoljno ‘ladnog piva i sa pojačalima odvrnutim na max, prijavite nas odmah.
Never mind the Botox: The Boys još nisu rekli poslednju reč.
