Gravest Gravy zvuči kao da je neko pronašao traku sa rockabilly svirke održane u podrumu mentalne institucije, na koju su nekako sudarile opake surf gitare i garažni frikovi, a na žurku je slučajno banuo i Elvis iz pakla.
Drugim rečima, zvuči kao The Cramps i to u svojoj najprljavijoj varijanti.
Gotovo pola veka nakon što su ušli u Ardent Studios u Memfisu, iz arhive je iskopan materijal iz vremena kada njihov bolesni rokenrol mutant iz Crne lagune, obložen još crnjom kožom, i dalje nije dobio svoj konačan oblik. Nema ovde reči o nekom naknadnom studijskom peglanju, a još manje o pokušaju da snimci iz 1977. zvuče pristojno za novi milenijum.
Već od prvog udarca bubnja “TV Set” ’77 verzije i garažnog rifa koji pomera bubrege otpada malter sa zidova, a tek sledi vikend na Marsu. Lux Interior zvuči kao kromanjonac koji je upravo otkrio mikrofon, a odsustvo bas gitare čini čitavu stvar još sirovijom. Ako ste ikada želeli da čujete rokenrol koji zvuči kao da meso samo otpada sa kostiju, Gravest Gravy je prilično dobro mesto da startujete.
Iza ovih snimaka krije se priča koja vodi do samih početaka jednog od najčudnijih, najgenijalnijih i najuticajnijih bendova koje je prva punk generacija izbacila na površinu.
Šta je bilo zakopano u Memfisu
Kako piše Pitchfork, The Cramps su u oktobru 1977. stigli u Memfis na poziv Alexa Chiltona, nekadašnjeg pevača The Box Topsa i čoveka iz Big Stara. Da, istog onog Alexa Chiltona kojem će The Replacements kasnije posvetiti istoimenu pesmu.
Chilton ih je prethodno gledao u CBGB-ju, oduševio se i ponudio im besplatno snimanje u studiju Ardent. Umesto nekoliko pažljivo odabranih pesama, Cramps su pred mikrofone praktično istresli sve što su tada znali da odsviraju.
Red njihovih autorskih (nedovršenih) pesama, pa red opskurnih rockabilly i garage bisera iz pedesetih i šezdesetih odsviranih sa pankerskom energijom, koje su Lux Interior i Poison Ivy gutali kao što neki ujutru zviznu dupli espreso uz rakijicu na prazan stomak.
Deo snimaka završio je na prvim singlovima i kasnije na kultnom EP-ju Gravest Hits, dok je ostatak ostao u arhivi. Kako prenosi Variety, Lux i Ivy su materijal ponovo miksovali krajem osamdesetih, izabrali čak i fotografiju za omot, ali album iz nepoznatih razloga nikada nije ugledao svetlost dana.
Sve do sada.
Na Gravest Gravy zato nisu završile “mrvice” iz studija, već ozbiljna sesija prvobitne inkarnacije Crampsa. Tu su obrade “Hungry” od Paul Revere and the Raiders, “Problem Child” Sam Phillipsa i “Rocket in My Pocket” Jimmy Lloyda, uz rane verzije stvari koje će kasnije završiti na nekim od njihovih klasika.
Pritom imamo i skriveni dragulj. Pred kraj “Rocket in My Pocket” neko prekida snimanje, da bi Lux potpuno flipnuo i jasno stavio do znanja prisutnima da se Crampsi ne prekidaju usred sesije u studiju. Imao je i bizaran ritual pre nego što stane za mikrofon: ispario bi na neko vreme, podizao sebi adrenalin, a zatim se vraćao uz treskanje vrata i bacanje stolica.
Teško je zamisliti bolji bonus na arhivskom izdanju Crampsa.
Elvis iz pakla i divlja žena iz kamenog doba
Da biste razumeli odakle je sve to došlo, treba se vratiti do trenutka kada su se u Kaliforniji sreli Erick Purkhiser i Kristy Wallace, kasnije poznatiji kao Lux Interior i Poison Ivy Rorschach.
Njih dvoje nisu samo delili istu strast prema starom dobrom rokenrolu. Kopali su po njegovim najmračnijim ćoškovima, opskurnim singlovima, rockabillyju, surfu, garažnim bendovima šezdesetih, hororima, stripovima, filmovima B produkcije, pin-up estetici i svemu što je mirisalo na jeftinu, nepristojnu i pomalo bolesnu američku pop kulturu.
Kada su sredinom sedamdesetih stigli u Njujork, punk bum bio je u punom jeku. The Cramps su se savršeno uklopili u taj haos, ali nisu zvučali kao Ramones, Television ili bilo ko drugi iz CBGB ekipe.
Rana postava sa Poison Ivy i Bryan Gregoryjem na gitarama i Nick Knoxom za bubnjevima čak nije imala ni bas. Ivy je iz rockabillyja i surfa izvlačila prljave rifove i reverb koji je zvučao kao pokvarena kurbla sa otpada, dok je Gregory dodavao još jedan sloj savršene buke.
Ispred njih se nalazio čovek koji je izgledao kao spoj Elvisa, Iggy Popa i Drakule posle nekoliko besanih noći. Lux je stenjao, urlao, uvijao se poput zmije, gutao mikrofone i skidao odeću, dok je Poison Ivy izgledala kao da je ispala direktno iz Flintstonesa i završila u garažnom bendu 1966.
Ivy pritom nije bila samo vizuelni deo priče. Njena gitara bila je kičma Cramps zvuka, duboko ukorenjena u primitivnom garažnom rokenrolu. Lux i Ivy nisu pravili parodiju pedesetih, već su taj svet provukli kroz sopstvenu bolesnu mašinu i pustili centrifugu.
Muzika koju roditelji ne bi voleli da slušate
Prvi singlovi, Gravest Hits i debi Songs the Lord Taught Us iz 1980. pokazali su koliko daleko mogu da odu sa muzikom koja je samo naizgled jednostavna.
“Garbage Man” je praktično manifest ranih Crampsa, dok su od “Surfin’ Bird”, hita garažnih legendi The Trashmen, koji je još šezdesetih zvučao kao potpuni nervni slom, napravili zverku kojoj se mentalno stanje u međuvremenu dodatno pogoršalo.
Psychedelic Jungle nastavio je da kopa po istom rokenrol blatu, dok je sirovi live Smell of Female ostao jedan od najboljih zapisa onoga što se događalo kada se taj zvuk pusti sa lanca pred masom. Njihovi koncerti imali su reputaciju haosa u kojem praktično nije postojala granica između publike i bine.
Do A Date with Elvis njihov mutant već je imao prepoznatljiv zvuk, a “Can Your Pussy Do the Dog?” pokazala je još jednu važnu stvar: The Cramps nisu bili samo mračni i opasni, već i vrlo duhoviti.
Seksualne aluzije, horor klišei, B-filmovi i potpuni treš bili su deo njihove kulture baš koliko i zapankerisani rockabilly. Dovoljno je samo baciti pogled na naslove poput “Human Fly”, “I Was a Teenage Werewolf”, ili kasnijeg “Eyeball in My Martini”, na kojima bi im i Misfits pozavideli.
A onda je 1990. stigao Stay Sick!, ploča koja je možda najbolje spojila njihovu kreativnu genijalnost i umereni komercijalni uspeh.
“Bikini Girls with Machine Guns” je gotovo savršena sublimacija Cramps univerzuma: seksepil, oružje, treš estetika, suludi humor i ritam koji vas tera da đuskate čak i ako imate dve leve noge i hodate na štakama.
“Creature from the Black Leather Lagoon” već naslovom zvuči kao film koji bi Lux i Ivy gledali u tri ujutru, a muzika potvrđuje da ni sa drugačijom produkcijom nisu postali “normalni”.
Srećom.
Previše čudni za mejnstrim, dovoljno moćni da postanu kult
The Cramps nikada nisu ostvarili mejnstrim uspeh koji bi odgovarao njihovom uticaju i genijalnosti. Nisu punili stadione niti prodavali ploče u ogromnim tiražima, ali su zato ostavili dubok trag u andergraundu.
Pankeri su ih prihvatili bez razmišljanja, rockabilly publika prepoznala je korene njihovog zvuka, dok je psychobilly scena teško mogla da ispiše sopstvenu istoriju bez Crampsa. Nešto svoje su u njima pronalazili i garage revival bendovi, goth fanovi i različite generacije alternativaca.
Još je zanimljivije što nikada nisu morali posebno da se trude da zvuče opasno. Dok je velik broj hardcore, thrash i kasnije black metal bendova gradio zvuk na brzini i ekstremu, The Cramps su sa nekoliko jednostavnih akorda, surf gitarom, bubnjem koji zakucava i Luxovim vokalom bili rokenrol životinja koju je nemoguće ukrotiti.
Njihov kultni status među muzičarima vidi se i danas. Henry Rollins i Ian MacKaye uključili su se sa Poison Ivy u ponovno pokretanje Vengeance Records, uz planirana reizdanja, neobjavljene snimke i ponovno vraćanje kataloga benda u fokus.
Gravest Gravy je prvi ozbiljan komad kopanja po tom grobu.
Ni na samom kraju nisu postali pitomi
The Cramps su tokom decenija menjali članove, ubacili bas u stalnu postavu i dobili “masniju” produkciju, ali Lux i Ivy nisu pokazivali naročitu želju da ukrote tog tinejdž vukodlaka.
Poslednji studijski album Fiends of Dope Island iz 2003. otvara “Big Black Witchcraft Rock”, punokrvna hitčina i šamarčina svakome ko bi pomislio da će pred kraj karijere postati pitomi rok veterani.
Tri godine kasnije još su krstarili evropskim binama.
Jedan od dragocenih živih snimaka zabeležen je na norveškom Øyafestivalenu 2006. godine, gde bend i dalje zvuči kao da nema nameru da ikome polaže račune. Nikad i nisu.
Lux Interior preminuo je u februaru 2009. godine, a sa njegovom smrću stavljena je tačka na priču oko The Cramps kao aktivnog benda.
Poison Ivy nije tražila novog Elvisa iz pakla. Takav se samo jednom rađa.
Skoro pola veka nakon prvih sesija u Memfisu, Gravest Gravy nas vraća u vreme kada ništa od ovoga još nije bilo istorija niti kult. Četvoro čudaka ušlo je u studio Alexa Chiltona, odvrnulo pojačala i istreslo sve što im se vrzmalo po glavi, bez basiste i bez najmanje namere da zvuče pristojno.
Rezultat je rockabilly i surf iz mentalne institucije, toliko sirov da meso otpada sa kostiju.
Gravest Gravy možda nije ploča od koje bi neko ko nikada nije čuo The Cramps trebalo da počne. Za nas ostale, koji već znamo koliko taj bolesni rokenrol izuva iz cipela, ovo je pravo malo blago iskopano di(s)rektno iz groba.
Izvori: Pitchfork.com, Variety.com
