Kada krene priča o bendovima koji su definisali punk muziku, većina ljudi će bez mnogo razmišljanja ispaliti Ramones, Sex Pistols, Dead Boys, The Damned ili The Clash.
Mnogo ređe među tim imenima završe New York Dolls, posebno kada je reč o mlađim generacijama koje za njih možda nikada nisu ni čule.
A još ređe će pomenuti gitaristu čiji su rifovi praktično postavili temelje na kojima će samo nekoliko godina kasnije izrasti čitav prvi talas punka. I to sa obe strane “bare”.
Johnny Thunders nikada nije bio tip muzičara koji je punio stadione, ili prodavao milione ploča. Njegova priča mnogo više ličila je na zapaljenu šibicu nego eksploziju vatrometa.
Plamen je bio jak i izgoreo brzo, ali je ostavio trag koji se i danas vidi na naizgled mnogo većim imenima od njegovog.
Kako podseća Dangerous Minds, ni više od tri decenije nakon njegove smrti nije potpuno razjašnjeno šta se zapravo dogodilo u hotelskoj sobi u Nju Orleansu 1991. godine.
Međutim, mnogo zanimljivije pitanje glasi zašto je jedan od najuticajnijih gitarista svoje generacije ostao gotovo zaboravljen van kruga najvernijih ljubitelja prljavog rokenrola.
New York Dolls: Bend koji je došao prerano
Kada su se početkom sedamdesetih pojavili na njujorškoj sceni, New York Dolls izgledali su kao da su upravo sišli sa modne piste nekog glam rok spektakla.
Šminka, visoke potpetice, preuske pantalone, karmin, frizura koja je ličila na džunglu i garderoba koja je u to vreme izazivala podjednako čuđenje koliko i podsmeh, lako su mogli da prevare publiku koja ih je gledala prvi put.
Ispod te spoljašnjosti, međutim, nije se krio još jedan glam bend, koji je u to vreme bio izuzetano popularan. Naprotiv, nisu želeli da budu još jedni “pauci s Marsa”.
Prvi album “New York Dolls” iz 1973. godine i njegov naslednik “Too Much Too Soon” predstavljali su eksplozivnu mešavinu sirovog rokenrola, garažne energije MC5, prljavštine Stoogesa i uličnog njujorškog bunta.
Tada još niko nije znao kako da nazove ono što se upravo rađalo, ali samo nekoliko godina kasnije dobiće ime koje će promeniti istoriju popularne muzike: punk.
Dok su mnogi njihovi savremenici težili virtuoznosti, besprekornoj produkciji i gubili se u solažama prog roka, New York Dolls su zvučali kao autentičan sirov produkt njujorškog asfalta.
Baš u tome krila se njihova najveća snaga.
Kada je glam postao punk
Harizma Davida Johansena i gitara Johnny Thundersa napravile su eksplozivan spoj koji nijedan pravi muzički fan nije mogao da ignoriše.
Pesme poput “Personality Crisis“, “Looking for a Kiss” ili “Trash” nisu samo preživele vreme u kojem su nastale, već su postale svojevrsni nacrt za generacije bendova koje će tek doći.
Nije slučajno što će Malcolm McLaren, nekoliko godina kasnije, upravo u New York Dollsima prepoznati nešto što će pokušati da prenese u London, gde će vrlo brzo nastati Sex Pistols.
Istovremeno, sa druge strane Atlantika polako se oblikovala i scena okupljena oko kluba CBGB, iz koje će izrasti Ramones, Television, Blondie, Dead Boys i brojni drugi bendovi koji će zauvek promeniti lice rok muzike.
Nije slučajno što su New York Dolls danas gotovo obavezna stanica za svakoga ko ozbiljnije želi da razume kako su nastali punk, glam-punk i čitava njujorška andergraund scena sedamdesetih.
U toj priči, Johnny Thunders možda nije jedan od likova koji će vam prvo pasti napamet, ali je jedan od onih bez kojih bi ona sasvim sigurno zvučala drugačije.
Gitarista koji je spojio Njujork, London i Skandinaviju
Thunders nikada nije bio gitarista koji će vas ostaviti bez daha beskrajnim solažama – njegova snaga ležala je na potpuno drugom mestu.
Svaki rif koji je odsvirao zvučao je istovremeno prljavo, opasno i zarazno, kao da je nastao u zadimljenoj prostoriji prepunoj otpanjenih pojačala, koja samo što nisu pregorela. Verovatno zato što i jeste bilo tako.
Nije pokušavao da impresionira virtuoznošću, mnogo više ga je zanimalo da svaki odsviran ton ima ozbiljan karakter.
Zato njegov uticaj daleko prevazilazi broj prodatih ploča.
Steve Jones iz Sex Pistolsa često je isticao koliko su upravo New York Dolls uticali na način na koji svira gitaru, dok su Slash i Izzy Stradlin otvoreno govorili da bi bez Thundersa teško Guns N’ Roses zvučali onako kakve ih znamo danas.
Isto važi i za Michael Monroea i Hanoi Rocks, bend koji je glam, punk i ulični rokenrol preneo u novu deceniju, ostavljajući trag na čitavoj hard rok sceni osamdesetih.
Ali tu se priča nije završila.
Decenijama kasnije isti DNK može da se čuje kod bendova poput Turbonegro, Backyard Babies ili The Hellacopters.
Baš oni su pokazali da prljavi njujorški rokenrol sedamdesetih bez problema može da preživi i u Skandinaviji, uz još distorziranije gitare i gas stisnut do daske.
Johnny Thunders možda nikada nije postao megazvezda, ali njegovi rifovi nastavili su da putuju mnogo dalje nego što je ikada pomislio da će se desiti.
L.A.M.F. – album koji je postao legenda uprkos svemu
Posle raspada New York Dollsa, Johnny Thunders zajedno sa Jerry Nolanom osniva The Heartbreakers, bend koji će takođe ostaviti neizbrisiv trag, iako iza sebe nije ostavio bogatu diskografiju.
Njihov jedini studijski album, L.A.M.F., odavno je postao gotovo obavezna lektira za svakoga ko želi da razume kako su punk i rokenrol naučili da dišu istim plućima.
Paradoksalno, ovaj eksplozivan album je pri izlasku pratio jedan od najpoznatijih produkcijskih promašaja u istoriji žanra.
Loš miks godinama je bio predmet rasprava među fanovima, a tek mnogo kasnije pojavile su se verzije koje su zvučale bliže onome što je bend zaista želeo da objavi.
Možda baš zbog toga L.A.M.F. nikada nije postao veliki komercijalni uspeh, ali je vremenom postao svojevrstan kult.
Život bez kočnica imao je visoku cenu
Koliko god bio talentovan, Johnny Thunders nikada nije uspeo da pobegne od haosa koji ga je pratio gotovo čitav život.
Još tokom druge polovine sedamdesetih, dok je sa Heartbreakersima svirao po klubovima u Njujorku i Londonu, postalo je jasno da granica između života na bini i onog van nje gotovo da više ne postoji.
Londonska punk scena tih godina živela je neverovatnom brzinom. Bendovi su nastajali i nestajali preko noći, klubovi poput Roxyja postali su druga kuća čitavoj generaciji muzičara, a prijateljstva su se sklapala jednako lako kao što su se pucala.
U tom svetu Johnny Thunders i Sid Vicious često su se nalazili na istim mestima, okruženi istim ljudima i istim porocima koji su polako gutali čitavu jednu generaciju.
Njih dvojicu povezivala je ljubav prema sirovom rokenrolu, ali i način života koji je neretko ostavljao mnogo manje prostora za muziku nego što bi iko voleo da prizna.
Za razliku od mnogih svojih savremenika, Thunders ipak nije dozvolio da ga poroci u potpunosti udalje od gitare.
Tokom osamdesetih nastavio je da snima i nastupa, objavljujući solo albume i sarađujući sa brojnim muzičarima, iako je postajalo sve očiglednije da život u takvom ritmu ostavlja ozbiljne ožiljke.
Njegovi koncerti umeli su da budu briljantni, ali i potpuno nepredvidivi.
Nekada bi publika gledala gitaristu koji je i dalje mogao da odsvira rif od kog bi vam se dlake nakostrešile po celom telu, a već naredne večeri čoveka koji se bori sa sopstvenim demonima više nego sa instrumentom u rukama.
Možda baš zato Johnny Thunders nikada nije postao velika rok zvezda u klasičnom smislu te reči.
Ostao je potpuno svoj, previše tvrdoglav i previše sklon da potpunu slobodu plati najvišom cenom.
Smrt koja ni danas nije dobila konačan odgovor
Početkom devedesetih izgledalo je da bi stvari konačno mogle da krenu mirnijim tokom.
Iako narušenog zdravlja, Johnny Thunders je i dalje neumorno radio. U proleće 1991. godine otputovao je u Nju Orleans kako bi snimio novu pesmu sa nemačkim punk veteranima Die Toten Hosen.
Nekoliko dana kasnije pronađen je mrtav u hotelskoj sobi.
I tu počinje misterija koja traje više od tri decenije.
Zvanične informacije godinama nisu se poklapale sa svedočenjima prijatelja, članova porodice i ljudi koji su ga poslednji videli živog.
Pominjale su se pljačka, nestanak njegove terapije, različiti toksikološki nalazi, pa čak i mogućnost da je godinama bolovao od nelečene leukemije, što nikada nije dobilo konačnu zvaničnu potvrdu.
Zbog brojnih kontradiktornih izveštaja, malo ko danas može sa sigurnošću da kaže šta se zapravo dogodilo u hotelu u Nju Orleansu.
Odgovor verovatno nikada nećemo ni dobiti, što na kraju balade, možda nije ni toliko bitno.
Više od još jedne rok legende
Istorija rokenrola prepuna je velikih gitarista.
Neki su ostali upamćeni po virtuoznosti, drugi po prepunim stadionima, a neki po desetinama miliona prodatih albuma.
Johnny Thunders nije pripadao nijednoj od tih kategorija, a njegovo nasleđe krije se na potpuno drugom mestu.
Nalazi se u prljavim rifovima Ramonesa, drskom stavu Sex Pistolsa, glam-punk eksploziji Hanoi Rocksa, uličnoj energiji ranih Guns N’ Roses, ali i u bendovima poput Turbonegra, Backyard Babies ili The Hellacopters, koji su decenijama kasnije nastavili da nose baklju čiji je plamen zapaljen sedamdesetih u Njujorku.
Misterija njegove smrti verovatno će nastaviti da intrigira ljubitelje rokenrola, ali mnogo je važnije to što nema nikakve misterije kada se govori o njegovom uticaju.
Bez Johnny Thundersa istorija punka bi sasvim sigurno izgledala drugačije.
A to je trag koji ne može da izbriše nijedna nerazjašnjena priča, makar ona bila o njegovom tragičnom kraju.
Izvor: dangerousminds.net
Kako je jedan katastrofalni koncert Doorsa stvorio Iggy Popa i promenio istoriju rokenrola
