U Podgrađu postoji mesto pored kojeg većina prođe, a da to ni ne primeti.
Verovatno je i bolje tako, neke tajne treba da ostanu skrivene.
Velika zelena kapija, haustor, pa mala crvena vrata koja vode u austrougarski podrum. Ne običan, već onaj koji je deo muzičke istorije ovog grada.
Novosadski CBGB. Za razliku od njujorškog i dalje šljaka.
Ko zna, dolazi planski. I tako već decenijama.
Ko ne zna, produži dalje ka Đavi. Srećan put.
Unutrašnjost ne krije pab kakav očekuješ. Više liči na zaostavštinu prohujalog analognog vremena, nešto što uporno odoleva šundu i kiču i odbija da se promeni.
Zidovi se ljušte, sa njih vise posteri i relikvije koje su godinama brižljivo prikupljane, bez plana da ikad bude “sređeno”.
I zato taj kreativni haos ima smisla. Baš onakav kakav rokenrol traži.
Šank je centar sveta. Oslikan, izgreban, pun fotografija ljudi koji su tu ostavili deo sebe i svojih životnih priča. Sada vam se osmehuju sa druge strane.
Nema praznih mesta i nema prečica da zaslužite svoje. Ili si tu, ili nisi.
Gitare vise sa plafona, muzika nekad ide u pozadini, a često preuzme glavnu reč. Rokenrol, garaža, punk – to je gorivo koje pokreće “domaće životinje”, posebno prvu postavu.
U dnu je nekad bila bina, na kojoj su bendovi morali da se gužvaju, baš kao i publika u sali, zbijena poput sardina. Sviralo se i kad nije bilo lako dovesti bend, i kad naizgled nije imalo smisla. Pogotovo tada.
Danas su koncerti retki, ali mesto i dalje živi plućima punim dima. Nekad je na meniju samo bilijar i pivo, nekad Liga šampiona i gužva kakvu ne očekuješ u “običnom” podrumu.
Nema pravila: može da bude prazno u subotu, a da puca po šavovima u sredu. Ili da naletiš na projekciju filma o Bad Brains iz nevezuše. U šest popodne, za par ljudi iz mraka.
Mnogima neshvatljivo, a domaćima nema potrebe objašnjavati.
Tokom EXIT-a Dublin postaje usputna stanica. Nekima. Plan je Đava, ali neko siđe na jedno pivo i tu ostane do poznog fajronta.
Dešava se češće nego što bi trebalo. Posebno kad nema festivala.
Ekipa je šarena baš kao i zidovi: muzičari, studenti, profesori, novinari, ljudi koji su tu oduvek i oni koji su zalutali pa nisu želeli da izađu.
Nema potrebe da pokušavaš da se uklopiš, dovoljno je da sedneš i upijaš vajb.
Postoje večeri koje se ne najavljuju. Samo se dese.
Ako nisi tu, propustio si. I verovatno ćeš se kajati kad čuješ kako je bilo.
I to je suština priče.
Dublin nije mesto u koje slučajno svratiš jednom. Ili ga ukapiraš, ili nikad nećeš.
I ok je što je tako. Neke stvari i nisu za svakoga.
Trinkteufel: Bar u kojem ne biraš piće, nego ostaješ dok se boje ne rastope
