Kada se na istom projektu pojave imena Tim Armstronga i Jesse Michaelsa, teško je ne načuljiti uši, posebno ako vam Operation Ivy predstavlja nešto više od fusnote iz istorije američkog punka.
Ovaj legendarni dvojac predvodi novi bend The Family Business Ltd, koji je ovih dana za Timov Hellcat Records objavio prvi singl “Floor Burner“. Pritom, ni ostatak ekipe ne deluje kao da je nasumično banuo na probu.
Kako prenosi Punknews, ostali članovi benda su Jordan Cardy, odnosno Rat Boy, Preston iz The Ordinary Boys i Antonee First Class, toaster američke verzije 2 Tone legendi The Beat, odnosno The English Beat, koju predvodi Dave Wakeling. Prava ska-punk all-star postava sastavljena od nekoliko generacija muzičara, a Tim Armstrong je verovatno jedan od retkih ljudi koji danas može da okupi ovakvu ekipu na jednom mestu.
Kompletan album stiže 25. septembra, takođe za Hellcat, a “Floor Burner” predstavlja svojevrsni vesnik onoga što možemo da očekujemo od dugosvirajućeg izdanja. Ako je suditi po prvom singlu, jedva čekamo.
Jer čim stvar krene, momentalno se čuje taj Operation Ivy DNK, samo u malo ispeglanijoj verziji za 21. vek. Ovog puta nema Matt Freemana ni Dave Melloa, prošlo je skoro 40 godina, ali taj nepogrešivi potpis je i dalje tu, a prepoznali bi ga i oni sa slabijim sluhom.
Kod mene je izazvala momentalni flashback za jednu mnogo stariju priču, koja počinje pre otprilike 30 godina u Novom Sadu, sa kasetom na kojoj su bila dva izdanja benda za koji do tada praktično nisam ni znao da postoji.
Na jednoj strani su bili Energy i Hectic, na drugoj More Noise and Other Disturbances od The Mighty Mighty BossTones.
Maximum RnR i kaseta koja je širila ska-punk virus
Kasetu mi je nasnimio Goja iz Atheist Rapa (ali i Fear of the Dog i Kapetan Leshi), a nabavio sam je u Maximum RnR-u, legendarnoj novosadskoj prodavnici ploča koja je bila locirana u Skerlićevoj 7. Tokom sumornih devedesetih bila je mnogo više od mesta na kojem ste mogli da kupite muziku. Jedna od retkih oaza normalnosti kada je nije bilo u izobilju i najvažnijih tačaka novosadske punk scene tog vremena.
Tamo su otpadali ljudi iz bendova, razmenjivale su se informacije, kupovala najnovija originalna izdanja na vinilu, CD-u i kasetama, ali i fanzini koji su tada bili jedan od glavnih prozora u svet andergraunda.
Među njima je bio i Tri Drugara, koji je pokrenuo Schimmü, da bi mu se kasnije pridružila gomila saradnika. Od fanzina je do kraja devedesetih izrastao u brutalan punk magazin kakav nije bio viđen na ovim prostorima. Goja, u to vreme gitarista Atheist Rapa, bio je jedan od glavnih njegovih autora, baš kao i Boljeg života nekoliko godina ranije, isto azbuke jugoslovenske fanzinaške scene.
Elem, ako niste imali love za originale iz Maximuma, što je za klince devedesetih odraslih na piratima bila normalna stvar, mogli ste da ih presnimite na kasetu.
Baš tako su do mene stigli Operation Ivy. Energy i Hectic završili su u vokmenu, a kaseta se tokom narednih godina toliko vrtela da se praktično izlizala od slušanja.
Maximum RnR je na taj način bio poprilično zaslužan za širenje virusa po Novom Sadu u godinama kada nije postojao algoritam koji će vam nakon jedne pesme ponuditi još pedeset sličnih bendova.
Muziku su vam preporučivali ljudi, a širila se od ruke do ruke.
Četiri klinca iz East Baya koja nisu znala šta ih čeka
Operation Ivy trajali su svega nekoliko godina, ali su za to kratko vreme ostavili trag koji je nemoguće meriti brojem objavljenih ploča.
Bili su jedna od najvažnijih perjanica scene okupljene oko 924 Gilman Streeta u Berkeleyju, a njihov spoj punka, hardcore, ska i reggae zvuka ostavio je ozbiljan trag na dobrom delu punk buma koji će eksplodirati tokom devedesetih.
Pritom, Operation Ivy nisu bili punk bend koji je jednog dana odlučio da ubaci malo ska ritma u pesme. 2 Tone zvuk bio je praktično jednako važan muzički začin kao punk. The Specials, The Beat, Selecter i ostatak britanske škole susreli su se sa ranim Clashom i američkim punkom i HC-om, koji je tokom prethodne decenije izrastao na kalifornijskoj sceni.
Upravo iz tog sudara nastao je zvuk koji će nekoliko godina kasnije postati jedan od temelja američke ska-punk eksplozije. Operation Ivy tada više nisu ni postojali, ali je virus iz Gilmana već bio pušten među klince. Njihov uticaj pritom nije ostao vezan samo za taj specifičan podžanr, jer su ga pokupile generacije punk i hardcore bendova koje su došle posle njih.
Muzički virus iz East Baya
Među ozbiljno zaraženima bio je i Green Day. Billie Joe Armstrong godinama kasnije govorio je da mu je Energy jedan od omiljenih albuma i Operation Ivy opisivao kao svoj Clash, a Green Day su bili deo iste Gilman scene i gledali su ih razrogačenim očima još kao bubuljičavi školarci.
Njihovu “Knowledge” obradili su još na početku karijere i nisu je ostavili zaključanu u devedesetim. I danas je često izvlače kao adut na koncertima, neretko uz nekoga iz publike na bini.
U dosta slabijoj verziji od originala, doduše. Ali kao što ste verovatno već skontali iz teksta, objektivnost ovde nije najjači adut.
A onda su se Operation Ivy raspali 1989, praktično u trenutku kada je priča počela ozbiljno da raste. U amanet su nam ostavili EP Hectic i dugosvirajući Energy i pitanje šta bi se dogodilo da su nastavili.
Rancid kao Feniks iz pepela Operation Ivy
Tim Armstrong i Matt Freeman jesu nastavili, a posle nekoliko međustanica, poput Downfall i Dance Hall Crashers, početkom devedesetih nastao je Rancid, jedno od najvažnijih imena moderne punk scene. Pritom nikada nisu pokušavali da pobegnu od nasleđa starog benda.
Naprotiv, Rancid je punk, ska, reggae i rocksteady odneo na veliku pozornicu i praktično priču započetu godinama ranije u Gilmanu doveo na daleko veći nivo. Ironično, njih sam otkrio pre Operation Ivyja.
Piratsku kasetu …And Out Come the Wolves kupio sam na Futoškoj pijaci nekoliko meseci pre nego što mi je Goja presnimio Energy i Hectic. Danas pomalo neverovatno zvuči da je jedan od najboljih albuma čitavog punk buma devedesetih mogao da vas sačeka na tezgi novosadske pijace, ali to je bio mali bonus života u ludilu Srbije devedesetih.
Na toj ploči nalazi se i “Journey to the End of the East Bay“, pesma u kojoj su nam Armstrong i Freeman dali insajderski uvid u celu priču i praktično objasnili razlog raspada Op Ivy u jeku popularnosti.
Rancid od tog trenutka nisam prestao da slušam. Na prvi koncert čekao sam punih 17 godina, jer su retko dolazili u deo Evrope dostupan ljudima sa Balkana. Taj trenutak je konačno došao 2012. u Beču i priznajem bez blama da su u jednom trenutku suze same krenule od sreće. Posle tolikog čekanja konačno je ispred mene stajao bend čiju sam piratsku kasetu kao klinac kupio na Futoškoj pijaci.
Do danas sam ih gledao pet puta, svaki put kada se ukazala prilika, a poslednji put 2023. u Ljubljani. Neke stvari jednostavno ne prerastete i uskačete u circle pit bez razmišljanja, nevezano za godine.
Od kasete iz Maximum RnR-a do Lookout! vinila
A ni Operation Ivy nisu ostali samo na onoj presnimljenoj kaseti.
Original koji sam dugo želeo konačno sam nabavio nekoliko godina kasnije, na ekskurziji u Atini. Energy sam tamo pronašao na disku i napokon kupio izdanje koje nije samo Gojinim rukopisom imalo ispisane nazive pesama na kaseti.
A priča je nedavno napravila pun krug. Za rođendan mi je jedan od najboljih drugara poklonio originalni Lookout! vinil Energy, koji je pazario pre gotovo četvrt veka. Upravo na toj istoj ekskurziji, u istoj muzičkoj prodavnici u Atini u kojoj sam ja tada kupio CD.
Virus, srećom, očigledno nikada nije izlečen.
Tim i Jesse ponovo snimaju zajedno
Zato je svako novo ukrštanje puta Tim Armstronga (ili ako više volite Linta, imenom pod kojim je bio poznatiji u tom početnom periodu karijere) i Jesse Michaelsa za mene automatski razlog da pojačam zvučnike na max.
Poslednjih godina ponovo su počeli da sarađuju. Prvo preko Bad Optix (kasnije Doom Regulator), a Michaels je gostovao i u Armstrongovom projektu Tim Timebomb and Friends.
Sada je na red stigao The Family Business Ltd.
A “Floor Burner”, koji je bio inspiracija za ove anegdote i lični prozor u delić novosadske punk istorije, ne zvuči kao pokušaj dvojice ljudi da pod stare dane rekonstruišu Operation Ivy na mišiće. Prepoznatljiv potpis se čuje svuda, ali pesma ne pokušava da nas vrati u 1989. godinu.
Produkcija je modernija, postava drugačija, ali Timov osećaj za melodiju, ritam koji momentalno tera na ples i gitare koje seckaju baš na pravom mestu dokaz su da taj karakteristični ska-punk nerv nije nigde otišao sve ove decenije.
Operation Ivy za 21. vek?
Posebno dobro rade delovi strofa u kojima u prvi plan dolazi Antonee First Class. Njegovo toastovanje momentalno priziva pokojnog Ranking Rogera i potpuno je jasno zašto. First Class tu ulogu već ima u američkoj verziji The (English) Beat, pa taj ostrvski ska šmek nije nešto što je Family Business na silu nalepio na pesmu.
I tu se priča zatvara na zanimljiv način, jer su Operation Ivy pre gotovo četiri decenije nastali pod snažnim uticajem baš tog britanskog 2 Tone zvuka. Još jedan full circle, a što je još bolje, stvar vozi od prvog rifa i prosto vas tera da stisnete repeat.
Nema potrebe da poznajete porodično stablo Gilman Streeta, kod kuće čuvate stari Lookout! vinil ili da vam je Energy nekada pojeo traku u vokmenu. “Floor Burner” zvuči brutalno i dovoljno sveže da krene u sopstveni život, a nama, koji smo odrasli na ovakvom zvuku, momentalno nabacuje glupavi kez na lice.
Sami članovi benda kažu da je pesma sastavljena od tri različite ideje, a smisao su objasnili prilično jednostavno: napravljena je da vas natera da izađete na podijum i zaigrate.
I više nego pošteno.
Album stiže 25. septembra za Hellcat Records, a ako je “Floor Burner” zaista nacrt onoga što se poslednjih meseci kuvalo iza kulisa, teško da je mogao da stigne bolji prvi signal.
Danas je do nove muzike mnogo jednostavnije doći i Goja ne mora da mi novi Lintov uradak snima na kasetu. Dovoljan je jedan klik i “Floor Burner” već pegla, na radost komšija.
Ova se neće izlizati od slušanja. Ali jbg, ona prva varijanta bila je mnogo zabavnija.
