Teško je govoriti o britanskom panku, a ne pomenuti The Damned. Bend koji je objavio prvi engleski pank singl (“New Rose”), ali nikada nije pristao da ostane samo fusnota u istoriji tri akorda. Tokom karijere duge pola veka uticali su podjednako na punk i goth scenu, uvek spremni da eksperimentišu, ali bez potrebe da se ikome prilagođavaju. Uvek su ostali verni samo sebi. Možda upravo zato što nikada nisu zvučali kao bilo ko drugi.
Krajem januara izdali su album obrada “Not Like Anybody Else”, kao svojevrsni omaž pokojnom gitaristi Brianu Jamesu, koji je preminuo u aprilu 2025. godine. Umesto da pokušavaju da nadmaše sopstvenu prošlost, Damned su se okrenuli pesmama koje su ih formirale. To nije nostalgični gest, već povratak izvorima – muzici koja je, pre svega, oblikovala Jamesa.
Postava benda menjala se tokom decenija, a ovo je prvi materijal koji su snimili zajedno sa originalnim bubnjarom Rat Scabiesom nakon dugog niza godina. Stari lisac je pre više od tri decenije izjavio da nikada više neće nastupati sa svojim pank saborcima, ali se očigledno predomislio. Bend se u originalnoj postavi (Dave Vanian, Captain Sensible, Brian James i Rat Scabies) već ujedinio 2022. godine za seriju koncerata na kojima su svirali pesme sa prva dva albuma. Energija tog ponovnog susreta oseća se i na ovom izdanju.
Na “Not Like Anybody Else” uz Vaniana, Sensiblea i Scabiesa tu su Paul Gray i Monty Oxymoron, klavijaturista koji je već tri decenije deo njihove priče. Kada je u pitanju izbor pesama, u pitanju su klasici šezdesetih i sedamdesetih – psihodelija, Motown, rok standardi i proto-punk. Odsvirani su maestralno, sa prepoznatljivim Damned pečatom i bez potrebe da se dokazuje “pank kredibilitet”, samo poštovanje prema eri koja ih je formirala. I tu je možda suština: pank je stav, a ne tempo.
Album otvara “Ghost In My House” (R. Dean Taylor), gotovo idealna pesma za Noć veštica, na kojoj je odmah jasno da Vanianov bariton “crnog Elvisa” nije izgubio ni trunku snage. Ta teatralna hladnoća i dalje je zaštitni znak benda, koji je oduvek bio previše mračan za pank čistunce, a previše pank za goth “aristokratiju”.
Slede zanimljive verzije “Summer In The City” (The Lovin’ Spoonful) i “Making Time” (The Creation), fantastično obojene Farfisa klavijaturama gospodina Montija. Upravo one pesmama daju blagu psihodeličnu patinu i neku novu energiju.
Da koreni nisu zaboravljeni potvrđuje mračna obrada Stoogesa “Gimme Danger”, dok “See Emily Play” (Pink Floyd) pokazuje koliko su uticaji šezdesetih duboko urezani u njihov DNK. Captain Sensible ovde dobija prostor da zablista vokalno, a “I’m Not Like Everybody Else” zvuči kao da je oduvek bila njihova, a ne delo legendarnih The Kinks. To je možda i najveći kompliment koji obrada može da dobije. Slično važi i za “You Must Be a Witch” (The Lollipop Shoppe), koja se savršeno uklapa u njihovu mračnu estetiku.
Možda je za nijansu slabija “Heart Full Of Soul” (The Yardbirds), koja se nekako diskretno ušunjala između prethodne dve stvari, ali ni ona ne remeti celinu. Naprotiv.
Album zatvaraju “When I Was Young” (Eric Burdon & The Animals) i stari Rolling Stones klasik “The Last Time”, sa pokojnim Jamesom na gitari, odsviran uživo 2022. godine. Upravo taj završetak daje dodatnu emotivnu težinu čitavom izdanju.
Da li je “Not Like Anybody Else” najbolji album Damned-a? Nije. Ali to mu nikada nije bio ni cilj, već da bude dostojanstven i iskren omaž kolegi, bez čije gitarske genijalnosti bend verovatno ne bi ni nastao. U krajnjoj liniji, kada ste poslednji put preslušali dobar album sastavljen isključivo od obrada? Verovatno ne još od “Acid Eaters” legendarnih Ramonesa (na kome se, uzgred, našla i “When I Was Young”). Damned ovde ne menjaju originalne verzije radikalno, ali im daju sopstveni pečat. U pitanju je onaj prepoznatljivi spoj tame, melodije i suptilne teatralnosti.
Ovo je bend koji i dalje može da učini da svakom iskrenom ljubitelju rokenrola zaigra srce. Svoju oštrinu i muzičku sigurnost nisu izgubili ni na pragu osme (!) decenije. Nadamo se samo da ovo zaista nije “Last Time”, jer čak i sada imaju još mnogo toga da kažu.
A ako ste njihov fan, najbliža adresa gde možete da ih pogledate narednog leta je Budimpešta. Nastupiće kao predgrupa Sex Pistolsima (sa Frankom Carterom) 20. jula – baš kao davne 1976. godine. Lep krug koji se zatvara, ali i podsećanje da neki bendovi, uprkos vremenu, jednostavno ostaju svoji.
Album “Not Like Anybody Else” možete poslušati u celini u nastavku.
Novi album Gluecifera izuva iz cipela: Trijumfalni povratak norveških kraljeva roka
