Ovu recenziju trebalo je da napišemo pre skoro mesec dana, ali nam se nekako nije dalo.
Kada je Turnstile najavio Never Enough: Versions, bili smo prilično sigurni da će rezultat biti ili genijalan, ili potpuni cirkus koji će brzo završiti na groblju kojekakvih remix izdanja, napravljenih samo da produže životni vek originala.
Spisak izvođača i bendova koji su prihvatili da seciraju njihove pesme i igraju se u studiju već na papiru je izgledao kao spoj nespojivog: Elton John, Dying Fetus, Four Tet, Hayley Williams, Blood Orange, Angel Du$t, Julien Baker, Floating Points, Panda Bear, Shabaka, KETTAMA…
Ko normalan ovo radi kad već ima hit ploču? Ali s druge strane, zašto da ne… Never Enough još nije stigao ni da ostari kako treba, a već dobija novu verziju.
Da li bend samo kuje gvožđe dok je vruće, želi da iskoristi priliku da sarađuje sa velikim mejnstrim imenima, o čemu je donedavno mogao samo da sanja, ili je u pitanju još jedan njihov suludi eksperiment?
Svakako nam je zagolicalo maštu.
A onda je Versions izašao 28. avgusta. Pritisnuli smo “play” puni entuzijazma. Usledilo je ono prvo veliko: “jbt, šta je ovo, kakav je ovo monster od albuma i koliko zapravo traje?!”.
Pa drugo slušanje, pomalo na silu, da bi potom usledila mnogo manje romantična faza: dobro, šta je ovo i ko će ovo zapravo slušati?
I onda smo ga ostavili na miru, što je lepši način da kažemo da je pao u zapećak. Kraj leta i početak jeseni zatrpali su nas drugim zanimljivim izdanjima, trebalo je naćuljiti uši u drugom smeru.
Versions je skliznuo na dno plejliste, a početni “WTF efekat” polako ispario. Sve dok mu se nismo vratili skoro mesec dana kasnije sa “Hej, pa možda ovo i nije tako loše….”.
Još jedan krug, pa još jedan. I tu je konačno kliknulo: za ovo muzičko čudovište jednostavno treba odvojiti vreme (i strpljenje).
“Evo vam Never Enough. Radite sa njim šta vam je volja”
Versions nije klasičan remix album. Turnstile ga i zvanično predstavlja kao 22 pesme sa Never Enough koje su drugi izvođači ponovo osmislili, a to je mnogo bliže onome što se zaista čuje.
Utisak je kao da su svima dali isti zadatak: “Evo vam Never Enough. Igrajte se sa njim i rastavite ga kako želite”. A potom su se sklonili.
Neki su sačuvali gotovo celu pesmu, drugi “maznuli” samo Brendanov vokal ili nekoliko sekundi originala. Sa druge strane, neki su Turnstile toliko rasklopili na sastavne delove, da, bez naslova ispred sebe, nema teorije da biste pogodili da je uopšte u pitanju njihova stvar.
Tu zapravo počinje prava zabava.
Porches otvara album verzijom “Never Enough” koja nema gotovo ništa od energije originala: spora, akustična, tugaljiva balada. Mnogi verovatno ne bi ni nastavili posle, posebno ako nisu fanovi benda.
A onda Slayyyter pritisne dugme u mozgu. “Birds” počinje melanholično, elektronika se polako uvlači ispod ženskog vokala, stroboskop u glavi počinje da radi sve brže i onda bum: stvar se odjednom pretvara u punokrvni rave hit.
Od tog trenutka više nemate pojma gde će vas ova ploča odvesti.
Klupska ploča koja stalno menja klub
Posle mesec dana i nekoliko ozbiljnih preslušavanja, jedna stvar nam se sve više nameće kao ključ za ovo izdanje.
Ovo je klupska ploča, samo od pesme do pesme menja klub.
Floating Points uzima “Sole”, ostavlja Brendanov glas i oko njega gradi techno stvar koja kao da nema nameru da se ikada završi. Berlin, četiri ujutru, dok vas noge nose i boje se potpuno ne rastope, ili izbacivač ne liferuje na ulicu dok svi već uveliko idu na posao.
Four Tet verzija “Look Out for Me” je put do tog kluba. Voz, slušalice, psihodelija, ritam koji vas nosi i poznati vokal koji se polako udaljava zajedno sa pesmom.
KETTAMA je trenutak kada ste konačno stigli na destinaciju. Dance Arena, tri ujutru. “Gadna” techno pržiona, Brendan isečen i provučen kroz elektroniku, iščašene klavijature, pa nekakav polu-DnB koji dodatno izvrne stvar naglavačke.
A.G. Cook nekoliko pesama ranije ili kasnije, potpuno je svejedno, jer je osećaj za prostor i vreme odavno nestao, zvuči kao industrijska mašina koja pokušava da poleti. Rod Lee ubacuje jamajčanski ritam, hip-hop, elektroniku i DnB, a preko svega toga stavlja toasting glazuru.
Didžejevima će Versions verovatno postati omiljena igračka, a hardcore publika će se povremeno počešati po glavi i zapitati gde je nestao Turnstile. Odgovor je jednostavan: uglavnom je nasemplovan ili promiče u tragovima.
Brendan Yates je poput duha koji luta ovom pločom. Ponekad ostane čitava strofa, negde refren, a negde samo par sekundi vokala provučenog kroz filtere. Alex G od jednog takvog fragmenta u “Magic Man” pravi hipnotičku mantru koja se pojavljuje iz nekakve meditativne elektronike, ponavlja i laganim fadeom jednostavno nestaje.
Međutim, taman kada pomislite da ste skapirali pravila, Versions ponovo menja adresu.
Od Pigalle bistroa do Fruške gore, uz kratak pit-stop u paklu
Brandon Woody od “Dreaming” pravi zadimljeni jazz bistro u pariskom Pigalleu sedamdesetih. Ultimate cool. Dan Deacon istu pesmu šalje pravo u neki budući Trainspotting 3, ako ikad bude snimljen.
Blood Orange uz “Light Design” spušta adrenalin na jutarnju kaficu, prirodu i onu prijatnu melanholiju koja vam godi i masira mozak. Faye Webster pretvara “I Care” u nežnu, romantičnu pop pesmu, skoro kao Vanessa Paradis, izdanje za 2026. godinu.
Panda Bear? Bezbrižan dan na Fruškoj gori, dok zavaljeni na leđa gledate oblake kako lenjo promiču. Oklou? Gotovo klasična muzika, sanjivi ženski vokal, nešto što zvuči kao flauta ili klarinet i slika koju više ne možemo da izbacimo iz glave: zeka veselo skakuće kroz šumu.
A onda Dying Fetus krene da čereči “Birds” i otvaraju se vrata pakla. Blast beatovi, vokal iz utrobe zemlje i pesma koja grozomorno melje sve pred sobom. Bolesno je i te kako. Problem je samo što je bolest zarazna i stvar brutalno dobra.
To je Versions. Od veselog zeke u šumi do Dying Fetusa, a da vam plejer nije slučajno random prebacio na neki drugi album.
Hayley Williams vas nekoliko minuta kasnije može baciti na ležaljku, spržene od sunca kao rakovi, dok vas mrzi čak i da dohvatite koktel. Shabaka će “Slowdive” rastaviti na komadiće kroz jazz, udaraljke, psihodeliju i ritmove koji čas vuku na Afriku, čas na Indiju, a na trenutak promiču ritmovi kao da je ovaj muzički voz nakratko zastao negde na Balkanu.
Chanel Beads od “Dull” pravi nešto čega se ni Jethro Tull ne bi postideo, sa sve hipi komunom i šamanom u paketu.
Potpuni nesklad se nastavlja, a baš je u tome zapravo štos.
Elton John na kraju ispao jedan od “normalnijih”
Kada smo najavljivali album, najveći WTF momenat bio nam je Elton John. Posle svega što nam je prozujalo kroz slušalice, Sir Elton ovde deluje gotovo konzervativno.
Njegov “Seein’ Stars” nije brutalna dekonstrukcija: pesma je ostala prepoznatljiva, Eltonov glas prirodno naleže na Brendanov, tu je i neizbežni klavir, a rezultat zvuči skoro kao duet napravljen za top-liste.
Na albumu na kojem vas Dying Fetus upravo samleo, KETTAMA odvukao u Dance Arenu u tri ujutru, a Shabaka poslao na psihodelično putovanje, Elton John je nekako ispao jedan od normalnijih ljudi na toj ludoj klupskoj žurci.
Nismo to očekivali, baš kao ni da će Angel Du$t verzija “Sunshower” biti jedan od trenutaka koji će i posle mesec dana raditi jednako dobro kao prvi put. Tu se konačno vraća onaj andergraund DNK, da bi pesma odjednom najavila lažni kraj, skliznula u ambijentalni međuprostor i onda spremila još jedan završni udarac.
Versions nema jedinstven zvuk, nema ni žanr, a ponekad ni gotovo nikakvu vezu između dve susedne pesme. Ipak, postoji vezivno tkivo: sloboda.
Turnstile je očigledno dozvolio ljudima da njihove pesme čuvaju, seku, lome, razvlače, sempluju i ponovo sastavljaju bez obaveze da rezultat i dalje zvuči kao nešto što bi oni odsvirali.
Da malo isperemo uši
Na kraju stižu Mustafa i Julien Baker sa “Time Is Happening”. Posle ovog soničnog ludila, zvuči gotovo kao outro. Tužna, dreamy balada u dvoglasu. Muški vokal otvara stvar, onda uleće rajski ženski glas, skoro operski, pa se njih dvoje spajaju u refrenu.
Melanholija polako gasi svetla i deluje kao idealan kraj ovog putovanja, ali na digitalnom izdanju zatim kreće kompletan originalni Never Enough, svih 14 pesama od početka. Možda i najbolji mogući povratak u realnost iz ovog audio tripa.
Originalni album smo svojevremeno stavili na sam vrh naše liste najboljih izdanja 2025. godine. Posle 22 paralelna univerzuma, dekonstrukcija i žanrovskih teleportacija, stari dobri Turnstile zvuči skoro utešno.
Da malo isperemo uši. Ne zato što je Versions loš, daleko od toga.
Nego zato što smo upravo proveli preko sat vremena slušajući kako čitava armija različitih izvođača čuje pesme sa Never Enough potpuno drugačije od nas, od Turnstilea i jedni od drugih.
Album koji smo prvo dočekali sa oduševljenjem, zatim nenamerno ostavili sa strane da skuplja digitalnu prašinu, posle mesec dana nam je konačno pokazao šta jeste.
I nije nastavak Never Enough, niti pokušaj da mu se na silu produži život, već eksperiment: ogroman, neujednačen, povremeno potpuno iščašen i na kraju beskrajno zabavan. Naravno, ko ima vremena i živaca da mu se posveti.
Što se tiče punk policije, neka ovog puta ponese čepove za uši. Nema tu mnogo štiva za njih.
Never Enough: Versions možete preslušati u celosti:
Turnstile i punk policija: Zašto hardcore scena najviše napada bendove koji pomeraju granice
