Ako ste pomislili da pulski Liquid Supercharge posle fantastičnog prvenca ne mogu da budu još žešći, pustite “Death I Inhale“, prvi singl kojim najavljuju dugo očekivani novi album Unpleasant Surprise. A onda pojačajte zvuk na max, jer ovo nije rokenrol sa radija uz koji ćete opušteno ispijati prvu jutarnju kaficu, dok listate novine.
Već od prvih sekundi jasno je da sa ovim momcima nema zajebancije, ako je iko sumnjao. Bas i bubnjevi otvaraju pesmu ubitačnim ritmom koji neodoljivo podseća na legendarni “Overkill” Motörheada. A kada ulete gitare i Matijin grleni vokal, od kojeg se ledi krv u žilama i srce silazi u pete, kreće pravi pakao.
U odnosu na prethodni materijal, ovde ima nešto manje Zeke-a, ili je barem taj uticaj bliži njihovom zvuku sa albuma ‘Til the World Ends. Zato Motörheada ima napretek: i to onog najprljavijeg, najbesnijeg, od kojeg otpada meso sa kostiju.
“Death I Inhale” je speedrock koji traži dovoljnu količinu maligana kao pogonskog goriva, otvoren autoput i gas do daske. Muzika za 150 na sat, koja iza sebe ostavlja smrad spaljenih guma i vatreni trag. Naravno, metaforički, jer je ovo štivo ipak najbolje konzumirati ispred zvučnika ili, još bolje, koncertne bine nekog malog kluba.
Gitarske solaže, koje uleću baš na pravim mestima, posebna su priča. Na njima bend ne štedi ni brzinu ni prljavštinu, a pojedini momenti zvuče kao nešto čega se ne bi postideli ni Fast Eddie Clarke, ni Phil Campbell, pa ni Blind Marky Felchtone iz Zeke-a.
Sa potonjima su Liquid Supercharge ovog leta, zajedno sa zagrebačkom Viperom, delili binu u pulskom Rojcu, gde su zagrevali publiku za nastup američkih HC punk/speedrock manijaka. Nimalo slučajno društvo za bend koji je izrastao u jednog od najuzbudljivijih predstavnika ovog zvuka u regionu.
Rokenrol iz istarske postapokalipse
Ni spot za “Death I Inhale” ne pokušava da ublaži ono što izlazi iz zvučnika. Naprotiv, njegov namerno naglašeni vintage fazon, žućkasti filter i kadrovi benda koji svira u polumraku, usred nekakve zabiti nalik napuštenom industrijskom otpadu, prizivaju distopijski svet drugog dela “Mad Maxa”.
Kao da su Lemmy ili ekipa iz Kyussa zalutali u postapokaliptičnu pustoš, pronašli struju i odlučili da se otpanje dok se svet oko njih raspada.
Za vizuelni deo zaslužna je Lucija Opačak, odnosno Lucid L-Cut Production, dok miks i mastering potpisuje Vincent Ereš. Produkcija uspeva da sačuva prljavštinu i sirovu snagu benda, a da pritom nijedan instrument ne nestane u toj zvučnoj oluji.
Pritom, ni tekst pesme ne priziva zdrav život i lepe manire. Cigarete, samouništenje, gubitak kontrole i tvrdoglavo odbijanje da se bilo ko meša u tuđe odluke čine njegovu okosnicu.
Sve je to upakovano u opake rifove, a ova rokenrol zverka, odrasla u pulskom Rojcu i Monte Paradisu, nema nameru da naprasno postane pripitomljena pudlica.
Bend koji uživo ostavlja bez daha
Prvenac, koji je objedinio dva njihova EP-ja, Left for Dead, Full Speed Ahead i The More I Know You, The More I Hate You, već smo na KontraKulturi uvrstili među najbolje albume 2025. godine.
Reč je o beskompromisnoj kombinaciji Motörheada, Zeke-a, garažnog punka i D-beat bubnjeva, sa dovoljno energije da pokrene omanju nuklearnu elektranu. Međutim, ono što ovu pulsku petorku izdvaja od mnogih drugih bendova jeste činjenica da uživo zvuče još razornije.
U to smo se uverili tri puta. Novosadsku premijeru imali su na To Be Punk festivalu 2022, gde su iznenadili prisutne u Fabrici i pošteno ih istresli iz gaća.
Repriza je usledila već godinu dana kasnije u CK13, na festivalu “Ulice protiv fašizma”, kada su u intimnom klupskom prostoru energijom i nastupom bukvalno oduvali sve ostale bendove i za jedno veče stekli gomilu novih fanova.
I treći put 2024. godine na Exitu, gde su ih organizatori nepravedno smestili na Explosive binu u četiri ujutru, pred tada već malobrojnu publiku.
Ko ih je gledao, zna o čemu govorimo. Njihov speedrock na bini se pretvara u nezaustavljivu mašinu koja ne ostavlja vremena za predah ni bendu ni publici. Samo petorica muzičara koji sviraju kao da im život zavisi od svakog sledećeg rifa.
Od tada su Liquid Supercharge obišli dobar deo Evrope, svirajući po klubovima, skvotovima i underground prostorima u kojima ovakva muzika najbolje živi. Deo te atmosfere zabeležen je i u spotu za “See You in Hell”, jednom od aduta sa njihovog prethodnog izdanja.
A pošto ih odavno nije bilo u Novom Sadu, možda bi lokalni organizatori koncerata konačno mogli da se potrude i ponovo ih dovedu u sada slobodni grad. Publika koja ih pamti iz CK13 zasigurno ne bi imala ništa protiv.
“Unpleasant Surprise” bi mogao da bude pakleno dobar album
Bend je za 5. decembar najavio promociju albuma Unpleasant Surprise u Kasarni u Fažani. Da li će ostatak materijala biti jednako razoran kao prvi singl, tek ćemo čuti, ali “Death I Inhale” već sada ozbiljno podiže lestvicu.
Liquid Supercharge su nakon odličnog prvenca dodatno sazreli. Sviraju još ubedljivije, zvuče moćnije, a pritom nisu izgubili ni gram one sirove, gotovo životinjske energije zbog koje su toliko dobri uživo.
Na prostoru nekadašnje velike države ovakav speedrock malo ko svira, a još manje njih uspeva da ga iznese na ovom nivou. Ako nastave istim ritmom, uskoro bismo mogli da ih gledamo i na mnogo većim binama.
Do tada, pustite “Death I Inhale” glasno. Veoma glasno.
Jer ovakav rokenrol ne služi da vam popravi raspoloženje i nabaci osmeh na lice, već da vas samelje i pregazi.
Wrishlas – “Glizaster”: Debi album novosadskog punk benda koji odavno ne zvuči kao da je prvi
