Fake Names – Punk Ruins (Epitaph, 2026) LP
Fake Names ili bendina kod koje baš ništa nije fake…
Bilo koja petoletka u veličanstvenom opusu Briana Bakera bi nam oduzela sate i sate razmatranja i analiza. Ma kakav pokušaj rezimiranja ukupnog njegovog rada bi nas koštao truda i vremena koje je uložio Petar Janjatović u prvo izdanje njegove čuvene ex-YU rock enciklopedije. Samo u poslednjem petogodišnjem periodu, od 2021. godine do danas, ima četiri nova izdanja samo za Epitaph.
Ili je ozbiljan radoholik ili je, poput legendarnog glumca Olija (Oliver Norvell Hardy), u konstantnim dugovima i mora neprestano da rmba ne bi li sve to ispeglao.
Verovatno je i perfekcionista, pošto je debi album, u formi i obliku kakav poznajemo, po njegovoj zamisli bio demo snimak, a na insistiranje i čolićevski pristup “ne bi ja tu ništa dir’o” Mr. Bretta stigao nam je album u najboljoj (?) verziji.
Punk dostojan bogova sa Olimpa
Brian mu ga po svim kriterijumima dođe Zevs u ovoj pravoj i najvećoj punk supergrupi XXI veka. Odmah do njega, kao Posejdon, tu je najseksipilniji Šveđanin u punku, Dennis Lyxzén, čija je biografija obuhvatnija od Bakerove, i to za ozbiljan infarkt koji je prećerao preko njega pre više od dve godine. Ovakve dve institucije u jednom zajedničkom bendu, čega god da se prihvate, moralo bi biti vanvremenski, sve da se upuste i u akustične obrade ovdašnjih dens hitova devedesetih.
Olupine panka nam donose, od svih njihovih albuma, najmanje onog što znamo i očekujemo. Samo su najavni singl “Until It’s Normal” i treći, naslovni singl, čiji je tekst toliko jednostavan i efektan da automatski izbija među prve tri njihove pesme kad je lirika u pitanju, onaj Fake Names na koji smo i naučeni i navučeni.
Drugi singlić, “Good Old Days“, otvara put u novom pravcu kojim idu i “If You Could See Me Today” (u kojoj ima mesta i za u snimanju preskočeno tapšanje u ritmu), a zatim i “Paradise“. “Diamond Buzz” je isto negde u tom (pobedničkom Užičkom!) kolu, dok je, npr. “Beautiful Scars“, kombinacija klasične njihove numere i ovih izleta na nove teritorije trećeg albuma.
Pod novim zvukom Fake Names mislim na nešto umerenije od prethodnih njihovih izdanja, a ne na nešto što bi ličilo na Bakerove prethodne bendove, uz nužnu ogradu da Junkyard znam manje od pola opusa, a Foxhall Stacks mi je poznat taman koliko ljudska prava i slobode u Severnoj Koreji.
Fake Names na Đavi? Da ne bude posle – nismo znali…
Kako čujem, EXIT se naredne godine vraća na Đavu, a ako bi želeli zaista da taj povratak kući bude nešto više od svakodnevnog povratka iz škole, faksa, šetnje psa ili sa posla, onda evo im jednog od ekskluziviteta da na vreme bukiraju. Brian je Đavu svirao još 2011. godine sa Bad Religion, sa kojima nema ništa u julu, Lyxzén isto za sred leta obaveza nema, i hajde onda da se konkretno poradi na aktuelnosti. A biće mesta i za veterane i prvoborce Đave: The Prodigy, Exploited, Napalm Death, Partibrejkers, Ritam Nereda, Atheist Rap…
Ako će iole pošteno i tržišno da pristupaju, postupaju i (pre)žive, evo prvi dajem i donaciju mimo one koju su mi (u)kidali kao poreskom obvezniku preko finansijskih injekcija grada, pokrajine i republike za nastup Fake Names, a i kartu, naravno, kupujem.
Jer, u slučaju da bez guglanja bilo ko sem Explosive Stage crew-a zna za ove velemajstore, oni su im “For you punk ruins / But for us it’s everything”, dok su npr. Cockney Rejects senzacija i otkrovenje kad treba marketinški prepumpati izjahanu festivalsku ragu.
Da ne bude posle – nismo znali.
Ovde možete preslušati remek-delo zvano Punk Ruins u celosti:
