Živimo u vremenu u kojem algoritmi određuju ritam naše svakodnevice, ali 2025. je ipak izbacila nekoliko albuma koji imaju kičmu. Bez kalkulacije i bez šminke. Bez potrebe da se svide svima.
Kada govorimo o tome koji su najbolji albumi 2025, ovo nije lista po broju pregleda niti pokušaj da budemo “u trendu”. Ovo je pet ploča koje su se slušale najglasnije, koje su nas terale da vratimo pesmu na početak i koje su dokazale da gitare, rifovi i znoj još uvek imaju smisla.
Neki od ovih bendova pomeraju granice. Neki ih ruše. A neki samo podsećaju da je rokenrol najopasniji onda kada zvuči iskreno.
Redosled je manje bitan. Energija je ono što se pamti.
U nastavku pogledajte kojih pet albuma nije silazilo sa gramofona redakcije KontraKulture tokom 2025. godine.
Turnstile – Never Enough
Turnstile je jedan od onih bendova koje ili izuzetno volite, ili istinski mrzite, a malo koga ostavljaju ravnodušnim. Fanovi i kritika su sa nestrpljenjem iščekivali šta je ekipa iz Baltimora pripremila u svojoj muzičkoj kuhinji nakon maestralnog LP-ja “Glow On” iz 2021. godine, koji je bio pravi “game changer” na HC/Punk sceni.
Ne da nisu razočarali, nego naprotiv – nastavili su istim putem, još jače i odlučnije, ne obazirući se na kritike, furajući svoju priču, što je za svako poštovanje. Album ima 14 pesama i prvi je sa novom gitaristkinjom Meg Mills, koja je zamenila dugogodišnjeg gitaroša Brady Ebert-a. Bogami cura lepo plete po svom instrumentu i fino se ulopila sa drugim gitaristom Pat Mccrory-jem .
Album predstavlja veoma interesantnu kombinaciju hardkora, alternativnog roka, new wave-a, panka, ambijentalnog “dreamy” popa, pa čak i fanki ritmova. Sve je to Brendan Yates savršeno otpevao, Franz Lyons otplesao na basu, a Daniel Fang maestralno odlupao – bend zvuči kao savršeno ispolirana muzička mašina.
Da li će vaš favorit biti stadionska rok himna “Never Enough”, koja otvara album, pankerske “Sole”, “Dull” i “Sunshower”, HC hitčine “Birds” i “Slowdive”, ili nešto ekperimentalnije stvari, zavisi od vaših afiniteta.
Na primer, emotivna “I Care”, zvuči kao The Police u svojim najboljim danima, baš kao i pop/disko hit “Seein’ Stars”, koju kao da je pisao Sting lično. Duvači u “Dreaming”, koja prosto vozi svojim zaraznim ritmom, pun su pogotak, a “Look Out for me” čak pomalo vuče na garažni pank, posebno njen početak.
Tu su i lakše pop punk stvari “Light Design” i “Time is happening”, koje su nekako logičan nastavak sličnih pesama na “Glow On”. “Celing” i “Magic Man” (koja zatvara album) imaju ambijentalni elektro pop prizvuk, ali upravo se taj dreamy pop nekako provlači kroz čitav album i čini savršeno vezivno tkivo.
U svakom slučaju, Turnstile je jedan od onih bendova koji se nikako ne plaši da eksperimentiše i ne žele da budu šablon, a upravo je to ono što im mnogo prekaljene pank i harkdor kuke zameraju. Ako bismo samo njih slušali, verovatno se muzika nikada ne bi menjala, već bi svi svirali jedno te isto decenijama.
Da li je ovaj album HC? Ne, osim ako ga ne posmatrate u najširem mogućem smislu tog pojma, ali svakako ima korene u toj sceni i muzici i dalje. Najbolje ga je ne klasikovati i uživati u njegovom vajbu u celini, jer svakako pomera granice onoga što smo navikli da čujemo.
Iako je za nijansu slabiji od prethodnika “Glow On” i još više “radio friendly”, svakako je u pitanju album godine, po mišljenju redakcije KontraKulture.
Ako ovakva muzika uskoro postane mejnstrim, gitare se vraćaju na velika vrata… A i neki novi klinci će imati odakle da počnu da kopaju muzičku istoriju i pronalaze svoje omiljene andergraund bendove.
Vigra Boys – Viagr Aboys
Viagra Boys su odlučili da tokom prošle godine publiku obraduju četvrtim studijskim albumom, koji nije iznenađenje za verne slušaoce, već samo potvrda njihovog kvaliteta. Prepoznatljivi post-punk zvuk je i dalje tu, možda čak i najbliži debi albumu, ali daleko bolje isproduciran.
Ovog puta gruv još jače tera na ples, kao da su odlučili da svoj kreativni haos učine nekako funkcionalnijim. Viagr Aboys zvuči kao album na kojem bend tačno zna koliko može da se sprda, a da istovremeno ne izgubi ozbiljnost. Ma koliko to paradoksalno zvučalo.
Teme dolaze sa socijalne margine, ispričane naizgled duhovito i neozbiljno, a u stvari brutalno iskreno. I muzički i tekstualno, ovo je izuzetno zrelo izdanje. Već sam naziv albuma deluje kao potpuna sprdačina, kao da se momci nisu ni potrudili, ali upravo je u tome fora. Fanovi će razumeti, dok će se deo kritike i industrije verovatno i dalje pitati da li je sve jedna velika šala.
Sebastian Murphy deluje kao da je na vrhuncu svog kreativnog ludila. Manijakalno samouveren, ali precizan, čak i kada naizgled slučajno podrigne usred pesme. Ostatak benda ne zaostaje: bas melje, ritam vozi, a gitare i sint linije stvaraju dobro poznatu energiju, između prljavog garažnog zvuka i plesne euforije.
Teme su raznovrsne (kao da su pojeli šaku esida pre snimanja) i brutalno savremene. U “Man Made of Meat“ Murphy gotovo rezignirano konstatuje da bi sedamdesetih verovatno radio u fabrici, dok u istom dahu želi „odeću, klopu i drogu za džabe“, uz sprdnju o pretplati na OnlyFans nečije majke.
“Pyramid of Health” ulazi u zdravstvene i mentalne probleme sredovečnog čoveka sa jezivim, ali komičnim slikama pregleda želuca i tela koje polako propada, od “previše cigareta za doručak”. “Bog Body” je priča o opsesiji sa mumificranim telima, “Uno II” donosi perspektivu psa kod veterinara, dok “Medicine for Horses” brutalno secira kolektivno ludilo oko kozumeiranja ivermektina, leka za stoku. Tu je i “Store Policy” sa psihodeličnom flautom (?!?), koja dodatno pomera muzičke granice.
Muzički, jak je prizvuk Stooges-a, kao da bi baš ovako zvučali da danas kreću od nule. Tu je i Devo ironija, uz Turbonegro šmek u stajlingu i stavu. Najbolji reprezent tog spoja su “Dirty Boyz” i “Waterboy”. “You N33d Me” je gotovo punokrvni garažni pank, odsviran na savremen način, u Viagra Boys maniru. Murphy u “ljubavnom” maniru ponosno tvrdi da može popiti od 15 do 25 piva, zavisno od ambalaže, i da zna fascinantne činjenice o Evropi pedesetih.
Album zatvara iznenađujuće osećajna i pomalo bolna “River King”. Ne muzički, ali emotivno podseća na nešto što bi Shane MacGowan otpevao za klavirom u zadimljenom baru, posle 15. viskija. Pijana atmosfera, dim, gorčina i blag osećaj beznadežnosti i tuge. Savršen završetak albuma.
Ako i dalje ima nekog ko sumnja koliko su ovi momci zapravo sirovi uživo, neka pogleda njihov nastup u Kopenhagenu u okviru Shrimp Sessions-a. Mesna klanica, publika na metar od benda, znoj i potpuni raspad sistema, u najboljem mogućem smislu.
Viagr Aboys nije nikakva poza, niti pokušaj da se bude kontroverzan po svaku cenu. Ovo je bend koji se sprda sa svetom, ali ga istovremeno razume bolje nego većina.
U vremenu u kojem ironija mnogima često služi da sakrije prazninu, Viagra Boys je koriste kao oružje. Baš zato ovaj album bez problema stoji među najozbiljnijim izdanjima 2025. godine.
Home Front – Watch It Die
Kanadski Home Front, eksplozivna petorka iz Edmontona, sredinom novembra prošle godine izdala je svoj drugi album pod nazivom Watch It Die. Napravili su značajan iskorak u odnosu na prvenac Games Of Power, posebno na polju produkcije, ali i zrelijeg, promišljenijeg načina pisanja pesama.
I dalje je u pitanju post-punk zvuk, tačnije mešavina svega što je moglo da se pretopi u nešto novo, a da opet nekako zvuči dobro poznato. Ima tu svega – od punka i oi!-a, preko new wave-a i dark wave-a, pa čak i elektropop ritmova koji se ne nameću, ali su stalno prisutni. Zamislite Blitz iz kasnije faze, pomešan sa refrenima Cock Sparrer-a, uz jake uticaje Echo & The Bunnymen, The Cure, Joy Division i Depeche Mode, sa daškom The Smiths senzibiliteta.
Možda bi se album najbolje mogao opisati kao disko Blitz, ali sa debelom dozom melanholije i unutrašnje napetosti. Upravo u toj kombinaciji energije i teskobe leži njegova snaga.
Album odlikuje melodičnost i refreni koji ostaju u glavi već nakon prvog slušanja. To se jasno čuje već na startu. Pankerskom žestinom izdvajaju se “New Madness”, “Dancing with Anxiety”, “For The Children (Fuck All)” i „Young Offender“. Međutim, album nije samo udarac u direktno u glavu, ima tu prostora i za introspekciju.
“Light Sleeper” je tu da nas podseti da se rađamo i umiremo sami, a “Between the Waves”, sa sjajnim klavijaturama koje nas vraćaju na početak 80-ih, sugeriše da stvari više nikad neće biti iste. “The Vanishing” zvuči kao omaž Ian Curtisu, a “Kiss The Sky” kao rani radovi Depeche Mode. Verovatno bi Robert Smith iz svog crnog pera danas napisao pesme poput “Eulogy” i “Vanishing” da ga godine nisu malo usporile.
U odnosu na prvenac, Watch It Die deluje kompaktnije i sigurnije. Neki će možda reći da je studijska verzija malo “ispoliranija” nego što bi očekivali od benda koji uživo zvuči sirovo i opasno. Međutim, upravo ta produkcijska zrelost daje albumu dugoročnu vrednost.
U suštini, čitav album funkcioniše kao jedna koherentna celina. A ako već ovako zvuči na ploči, možemo samo da zamislimo koliko sve eksplodira u klupskoj atmosferi. Home Front sve češće nastupaju na velikim binama i zasluženo pune hale širom rodne Kanade. Ako ovim tempom nastave, Evropa im je sledeća stanica.
Dok pola scene pokušava da zvuči mračno i darkerski jer je to u modi, Home Front su samo uzeli sve ono što vole (punk, new wave, teskobu i refren koji dugo odzvanja u ušima) i napravili album koji ima dušu. Watch It Die nije poza, nego stav, pa bez problema stoji među najboljim albumima 2025. godine.
The Hellacopters – Overdriver
Ako volite high-energy rock’n’roll, ime švedskih majstora The Hellacopters vam je i te kako poznato. Početkom prošle godine rešili su da nas obraduju novim albumom i podsete zašto su godinama sinonim za beskompromisni garažni zvuk.
Iako iz imena Overdriver, kao i prigodnog, pomalo metalskog omota, možda zaključujete da su stisnuli papučicu gasa do daske, album zapravo zvuči mirnije od svog prethodnika. To, međutim, ne znači da su Hellacoptersi usporili, već da su svesno skrenuli ka šezdesetim i sedamdesetim. Ovog puta oslanjaju se više na gruv, melodiju i klasični rok šmek, nego na sirovu garažnu pank energiju koja je krasila njihove rane radove.
Ako je prethodni Eyes of the Oblivion bio trijumfalni povratak na scenu i svojevrsni presek njihove karijere, nova ploča deluje kao smireniji, ali sigurniji nastavak te priče.
“Token Apologies”, “Don’t Ever Let Me Bring You Down”, “Wrong Face On”, “Doomsday Daydreams” i završna “Leave a Mark“ izdvajaju se kao koncertni favoriti već na prvo slušanje. Ipak, dajte šansu i ostalim pesmama da legnu na svoje mesto, čak i ako zahtevaju malo više pažnje. Prepliću se uticaji klasičnog roka, pank energije, pa čak i psihodelije — od KISS-a do Alice Coopera. Tu su i neizbežni The Beatles, poslušajte samo “(I Don’t Wanna Be) Just a Memory”.
U pojedinim trenucima može se osetiti i duh Imperial State Electric faze, ali sa prepoznatljivim Hellacopters potpisom. Čvrsti rifovi su tu, kao i refreni koji se lepe za uši i old school energija koja vuče na zlatne godine hard roka. “Leave a Mark” čak nosi nešto od onog “opasnijeg” Brusa Springstina, samo u Hellacopters varijanti.
U odnosu na prethodni album, Overdriver je kompaktniji i manje se oslanjana na demonstraciju ozbiljne gitarske sile. Neki bi rekli da nedostaje sirove pankerske energije ranijih izdanja, ali je očigledno da je Nicke dodatno sazreo kao autor. Ne može se zanemariti ni da su momci zagazili u ozbiljnije godine, pa atmosfera albuma deluje promišljeno, a ne impulsivno. Moguće je da je odsustvo originalnog gitariste Dregena ostavilo trag u dinamici benda, ali to ne zvuči kao slabost, već više kao prirodna evolucija.
Na kraju krajeva, Overdriver možda neće “razvaliti zidove” kao rani Hellacopters, ali to mu očigledno i nije cilj. Ovo je ploča benda koji zna ko su i šta rade. Ne jure trendove, ne pokušavaju da zvuče mlađe nego što jesu i ne dokazuju ništa nikome.
U eri bendova koji pojačavaju distorzije da bi sakrili nedostatak pesama, Šveđani su uradili upravo suprotno. Uzeli su svoje omiljene ploče iz šezdesetih i sedamdesetih, odvrnuli pojačala taman koliko treba i isporučili album koji se sluša od početka do kraja. Bez preskakanja.
Ako tražite garažnu pank eksploziju, imate njihove prve ploče. Ako želite zreo bend, koji i dalje ima vatre u sebi, Overdriver je bez dileme jedan od najozbiljnijih rok albuma 2025. godine.
Liquid Supercharge – Left For Dead, Full Speed Ahead / The More I Know You, The More I Hate You
Ako ste mislili da je garažni punk rock mrtav, Liquid Supercharge su tu da vas razuvere. Petorka iz Pule spojila je dva EP-ja – Left for Dead, Full Speed Ahead i The More I Know You, The More I Hate You – u jednu ploču koja zvuči kao besna mašina bez kočnica. Kada pustite ovaj album, zidovi se tope, a malter otpada.
Ovo je speed’n’roll u svojoj punoj slavi. Kombinacija Motörheada i Zeke-a, potpomognuta D-beat bubnjevima, koji ne daju ni sekund predaha. Produkcija je odlična: dovoljno čista da se čuje svaka nota, ali sa onom prljavštinom bez koje ovakav bend ne bi imao smisla. Sve je pod kontrolom, ali zvuči kao da svakog trenutka može da se raspadne.
Pevač Matija zvuči kao bastard dete Iggy Popa i Lemmy-ja u najdivljijim danima, samo sa još više besa. Kao da je pojeo šaku eksera i zalio ih gajbom hladnog piva. Uživo? Jednostavno jedu malu decu. Novosadska publika se u to uverila i na Exitu i posebno u CK13, gde su oduvali sve sa kojima su delili binu.
Ovo nije album sa par hitova, već rafal bez praznog hoda. Svaka pesma je stvorena da izluđuje komšije. Ako ne štedite potenciometar na pojačalu, očekujte lupanje u radijator i eventualnu posetu policije.
Sa prve strane (Left for Dead, Full Speed Ahead) izdvajaju se “No Control”, idealna za 200 na sat na autoputu, kao i “Pretty Killer” (kao da ju je lično Lemmy otprašio). Tu je i “Skull Smasher”, za kraj strane, sa onim šapućućim “smash” momentom pre nego što vam metaforički razbije glavu bejzbol palicom.
Druga strana (The More I Know You, The More I Hate You) ne spušta tempo. „Devil’s Road“ i „See You in Hell“ su instant favoriti, ali teško da ćete išta preskakati ako ste zaljubljenik u prljavi, garažni punk rock.
Ekipa koja se kalila u pulskom Rojcu, odrasla na Monteparadisu, jasno nosi pank i hardcore stav u srcu. Iako je muzički izraz bliži najprljavijem mogućem rock’n’rollu, energija i etika su čisti DIY. Album je izdat za No Profit Recordings, momci sviraju po skvotovima i pravim r’n’r dive barovima, a snimke su čak uklonili sa Spotify-a.
Ako želite da slušate ovo remek-delo, morate da se potrudite – YouTube, Bandcamp, CD izdanje, ili vinil u ograničenom tiražu od 300 kopija.
Davno neki bend sa ex-Yu prostora nije snimio nešto ovako moćno, potentno i beskompromisno. Liquid Supercharge ne filozofiraju, ne kalkulišu i ne pokušavaju da budu “kul”. Oni samo sviraju brže, prljavije i glasnije od većine današnjih klinaca sa gitarama. I rade to bez filtera, bez kalkulacije i bez potrebe da se ikome dopadnu.
Ako vam srce ne preskoči posle ovog albuma, proverite da li uopšte kuca. Slušati najglasnije moguće!
Naravno, lista je mogla da bude i duža. Propagandhi su sa “At Peace” još jednom pokazali zašto su matematičari hardcore punka, nastavljajući tamo gde su stali sa “Failed States” i “Victory Lap”. U pitanju je ubitačna mešavina punka, metala i prog preciznosti.
Kompilacija “Killed By Deaf – A Punk Tribute To Motörhead” dostojno je odala počast Lemmyju, uz naklon bendova poput Rancida, GBH, Pennywise i drugih pank vedeta. Poseban kuriozitet je verzija “Neat Neat Neat” koju su Damned odsvirali zajedno sa Motörheadom.
Melburnški Split System su tokom godine isporučili niz opakih singlova, predvođenih “No Cops in Heaven”, pod jakim uticajem Oi!-ja, 77 punka i australijskih legendi The Saints i Radio Birdman.
Ne treba zaboraviti ni Spiritual Cramp, sa albumom “Rude”, koji koketira sa Ramonesima, Strokesima, pa čak i mračnijim britanskim pop senzibilitetom. “At My Funeral” se već nametnuo kao ozbiljan parti favorit.
Zato je naš Top 5 samo presek trenutka, ploče koje su na nas ostavile najjači utisak. Gitare su prošle godine bile i glasne i pametne. Pitanje je samo ko ih je zaista slušao.
Novi album Gluecifera izuva iz cipela: Trijumfalni povratak norveških kraljeva roka
