Spike And The Gimme Gimmes – Shit The Bed (FWC, 2026.) LP
Pojma nemam da li su Kiki Lesandrić i Bane Krstić, kad su ostali i bez poslednjeg muzičara s kojim su uplovili u muzičke vode, rešili da ispred imena skupine istaknu svoje lično ime, ali znam da se to desilo Spike Slawsonu. Tako da su ovo sad jedni i jedini Me First and the Gimme Gimmes pod novom firmom Spike and the Gimme Gimmes.
Ova i ovakva intervencija nas opet posredno vraća na Lesandrića, zapravo na njegovog saradnika Mlađana Dinkića i nezapamćen uspeh na političkoj sceni planete kad je G17+, (pre)skačući (u) vlastiti grob, uskočio u preduzeće Ujedinjeni regioni Srbije. Da ne zaboravimo ni Krstića, jer kako i zašto zaboraviti čoveka kome je malo bilo takvo dostignuće u karijeri kakvo je ekskluzivni nastup na otvaranju bankomata u Karavukovu pre tri godine, pa hitčina o Poštanskoj štedionici i grandiozni nastup povodom otvaranja ekspoziture BPŠ u Veterniku, u društvu tadašnjeg gradonačelnika Novog Sada.
Baš kad više niko nije ni pomislio da se i to može samonadmašiti, postaje jedini Novosađanin kojeg grad zna po imenu i prezimenu, a da je bio na bini te neke, nazovi manifestacije pred Gradskom kućom 16. oktobra 2026. godine, od koje bi i spomenik Svetozaru Miletiću pobegao samo da nije mermerom vezan za tlo, da ne bude u onakvom društvu.
Pamtimo mu sve to i pamtićemo na istom mestu i nastup Nemanje Kojića Kojota 04. septembra 2026, koji ga je lansirao, ako ne u najveću facu od svih muzičara sa ovih prostora, a onda svakako u najdoslednijeg, bar među još uvek živima, isto kao što pamtimo, pratimo, te izučavamo Spikeov rad.
Gimme Gimmes, institucija vrhunskih svirača, kreativaca, poznavalaca muzike, duhovitih i inteligentnih ljudi, od starta je u svakom izdanju iza izuzetno jakog koncepta.
Recimo da je taj koncept na ovom izdanju baš najpotpuniji jer je u koktelu prve “It’s Raining Men” i poslednje pesme “We Are the World” smešana tema hita “Amoeba” The Adolescents, koja je meni jedno dve godine bila pesma hanoverskih Gigantor…
Ah, te čari života pre neta…
Dve decenije između dva poštena albuma
Dakle, sve pesme koje sam naveo u prethodnoj rečenici su iz osamdesetih, a ta dekada i zauzima najveći deo mesta na albumu, kao i “Studentska lista – studenti pobeđuju” u našem parlamentu. Naredna, gubitnička dekada devedesetih pripada istoj takvoj listi “Aleksandar Vučić – Ujedinjena Srbija”, a zastupljeni su i Savez vojvođanskih Mađara – dr Bálint Pásztor (sedamdesete), sa dve pesme (ne, nisu “Az a szép, az a szép…” i “Kék pettyes rakott szoknya” još došle na red) i nema ni albuma ni srpskog parlamenta bez njega: Rasim – stage dive – Ljajić – “Ljudski”, sa jednim mandatom u dvehiljaditim.
Analitički posmatrano, Gimme Gimmes su najplodniji deo karijere i većinu diskografije odradili u manje od decenije i dočekali su da prođe punoletstvo između dva poštena albuma Love Their Country (2006.) i ¡Blow It…At Madison’s Quinceañera! (2024.), od čega je drugi koncertni i, naravno, tematski omaž tačno dvadeset godina ranije objavljenom prvom njihovom živom albumu Ruin Jonny’s Bar Mitzvah (2004.).
Have Another Ball! (The Unearthed A-Sides Album) (2008.) je novi album koji to nije, pošto su pesme snimane još za debi koji je potencijalno spreman kao dupli. E sad, koliko je tržišno pametno izbacivati debi izdanje benda, dvostruki LP sa obradama, verovatno su se presabrali na vreme u FWC (Fat Wreck Chords) i odustali od toga.
Are We Not Men? We Are Diva! (2014.) je, bez ikakvog okolišanja, najtanji njihov album i traženje pitke vode u bunaru u koji gospoda Topalovići donose da bace truplo gospodina Rajkovića.
Kad smo projurili i presabrali njihov rad u poslednje dve decenije, dolazimo do toga da je album o kome se plovi celom ovom Odisejom jedan od najšarenijih momenata u njihovoj šljokičasto (o, da, ovo shvatiti i u svetlucavom i u ispijačnom kontekstu) šljaštećoj karijeri.
Shit The Bed: Obrade, gosti i stari dobri trikovi
To su nam još najavili u julu sa finim singlom “We Are the World”, koji je na mene imao trostruko dejstvo: vratio me je u detinjstvo, protresao jer zapravo mi jesmo svet, bez obzira na to zvali se SFRJ, SRJ, SCG ili Srbija, i uvek smo i bili i bićemo, ali nas svako malo polusvet i kategorije ispod njega vuku u kaljuge po njihovoj meri, i najzad usmerio da sagledam da je ekipa koja učestvuje u numeri pravi punk Live Aid i da je vrlo moguće da je Spike ideju za to pozajmio od hita Mighty Mighty Bosstones “The Final Parade”.
Najzad, i sam Dicky Barrett je jedan od glasova koje čujemo tu.
Majstorije poput sluzave ljigavice “Kokomo”, u koju uskačemo preko “Anarchy in the UK”, jesu jedan od po ko zna koji put ponovljenih trikova za koje nam izgleda da ih prvi put vidimo, što umeju samo najveći mađioničari ili baš onaj Gimme Gimmes sertifikat koji nam treba.
Identična situacija je i sa OutKastovom najpoznatijom pesmom “Hey Ya!”, od koje svojevremeno nije moglo da se živi. U nju uskačemo, naletimo tokom nje i izletimo iz iste sa najprepoznatljivijim Ramones početkom hitčine i svakako jednim od najubitačnijih početaka u celom rokenrolu: “Blitzkrieg Bop”.
Spikeov glas još uvek ima snagu koju nema baš niko na celom FWC, a i inače nije se s njim meriti tek tako. Premoćne gitare i refreni koji razaraju kao ledolomci ruske nuklearne flote debele naslage leda na Arktiku, e, to bi bio ovaj album formulisan u jednoj rečenici.
Podebela preporuka za učestalo emitovanje albuma uz konzumaciju laganih i osvežavajućih koktela.
Schimmü – jedini Novosađanin kome je lično Mr. Pinch poklonio Me First majicu, ne kao honorar za ovakav prikaz albuma.
Kompletan album Shit The Bed poslušajte ispod:
