Petnaest godina je duga pauza za bilo koji bend. Posebno za bend koji je preživeo ozbiljnu količinu opijata, zatvore, promene postava, rak, smrt prijatelja i prolazak kroz nekoliko različitih era američke alternativne muzike.
Zato je povratak benda Social Distortion sa albumom Born To Kill mnogo više od još jednog novog izdanja rokenrol veterana. Cela ploča zvuči kao produkt benda koji je dobro svestan svog nasleđa, ali još važnije – kao bend koji i dalje ima šta da kaže.
Još u februaru je naslovna stvar pokazala da momci neće igrati na kartu nostalgije samo da bi se vratili na top liste. “Born To Kill” otvara album kao brutalna A strana vinila i odmah pogađa pravu žicu. Punokrvna pankčina u njihovom klasičnom maniru, sa rifovima i energijom koji bez problema mogu da stoje rame uz rame sa erom albuma White Light, White Heat, White Trash, ili Somewhere Between Heaven and Hell. Nema bespotrebnog razvlačenja, niti onog osećaja da matorci žele da zvuče kao klinci. Ovo je onaj prepoznatljivi Orange County zvuk, koji je kasnije uticao na pola punk buma devedesetih, od Rancida sve do skandinavskih rokenrolera Backyard Babies.
Povratak klasičnog Orange County zvuka
I dalje je fascinantno koliko Mike Ness zvuči ubedljivo. Njegov pomalo nazalni glas nije izgubio karakter ni posle borbe sa rakom krajnika. Naprotiv. Ima neku dodatnu težinu i umor koji ovim pesmama samo daju više kredibiliteta. “Born To Kill” je baš ona vrsta stvari zbog koje pojačavate zvučnike do kraja i baš vas briga za eventualne pritužbe komšija.
“No Way Out” nastavlja u istom ritmu, bez spuštanja gasa. Tipična Social D priča o tome kako izgleda kada vas život sabije uza zid, pa jedino što preostaje jeste da pokažete srednji prst svetu koji vas melje. Ritam, gruv i zarazna energija zvuče kao izgubljena stvar iz njihove najjače faze.
Treća pesma, “The Way Things Were“, potpuno opravdava izbor da ju puste kao singl. Sporija, nostalgična, melanholičnija i natopljena amerikana atmosferom, ali i dalje duboko ukorenjena u njihov identitet. Ness ovde kopa po Fullertonu, odrastanju na punk sceni, porocima i pokušajima da se izvuče iz haosa uz pomoć gitare.
Ceo vajb podseća na spoj Bruce Springsteena i Johnny Casha, isfiltriran kroz kalifornijski punk. Praktično deluje kao duhovni nastavak “Story Of My Life”.
Između punka i amerikane
“Tonight” vraća više energije i nastavlja njihov večiti spoj punka, rockabillyja, bluesa i američkog barskog zvuka, natopljenog viskijem i dimom. Ljubavna stvar, naravno nesrećna, ali sa dovoljno prljavštine i solaža da ne sklizne u patetiku. Social Distortion je već decenijama na istom terenu, a na tu kartu i dalje igraju bolje od većine bendova koji su pokušavali da ih kopiraju.
“Partners In Crime“, drugi singl sa albuma, lako bi mogao da prođe kao izgubljena stvar sa White Light, White Heat, White Trash. Čak podseća na atmosferu koju ima “I Was Wrong”, što je ozbiljan kompliment, posebno u ovoj fazi karijere. Ovo je upravo ono što fanovi žele od njih – sporija, teška pank rok himna, koja će uživo sigurno postati koncertni favorit.
Cowpunk iz američke nedođije natopljen viskijem
Na nju se nastavlja “Crazy Dreamer” i pravi potpuni zaokret. Ali ne i iznenađenje. Nessova ljubav prema kantriju i bluzu poznata je odavno, a Social Distortion su praktično među bendovima koji su cowpunk približili široj publici. Duet sa Lucindom Williams zvuči kao da je ispao sa nekog zadimljenog bara usred američke nedođije. Honky tonk klavir, lagani ritam i vajb zbog kog automatski zamišljate ljude u kariranim košuljama i kaubojskim šeširima kako se lenjo klate posle desete žestine. Spitbucket muzika. Lično, ovo je jedina stvar na albumu koju bih bez problema preskočio. Ne zato što je loša, jednostavno nije moja šolja viskija.
Zato obrada “Wicked Game” vraća stvari na pravi kolosek. Naklon prema Chris Isaaku zvuči potpuno prirodno u njihovoj režiji. Nessu je ova pesma legla kao budali šamar. Zapankerisana verzija ima šmek vožnje autoputem u sumrak, sa spuštenim prozorima i cigaretom koja dogoreva u pepeljari. Ipak, teško je oteti se utisku da je pesma tu i kao mali predah između autorskih stvari. Da ne kažemo filler.
Odjek devedesetih u novom milenijumu
“Walk Away (Don’t Look Back)” vraća onaj poznati Social D momentum. Zarazna energija, ritam koji vas tera da klatite glavom i tapkate nogom, uz osećaj kao da je devedeseta još uvek negde iza ćoška. “Never Going Back Again” dodatno podiže atmosferu marširajućim bubnjevima i bas linijom koja ozbiljno vuče na “Drug Train”. Opaka rokčina sa blues korenima i pankerskim šmekom.
Pred kraj album ponovo ulazi u cowpunk teritoriju (ako je ikada sa nje i izašao). “Don’t Keep Me Hanging On” deluje kao nešto što je Ness mogao da ostavi i za solo ploče. Ljubavna barska balada za kasne sate i ozbiljne količine viskija. Možda su mogli da ubace nešto jače pred finale, ali pesma sasvim lepo fercera u kontekstu celog albuma.
Ploču na odličan način zatvara “Over You“. Ako je prethodna stvar bila soundtrack za očaj nakon raskida, ova je pokušaj da se iz tog očaja izađe. Nosi u sebi nešto od Prison Bound i S/T ere, ali i dovoljno optimizma da album ne završi u potpunom mraku. Kada krenu bubnjevi pred završni solo, gotovo da možete da zamislite publiku kako spaja dlanove u transu, dok bend polako zatvara koncert.
Social Distortion i dalje priča svoju priču
Zapravo tu leži najveća snaga albuma Born To Kill. Ovo nije pokušaj da Social Distortion zvuče moderno, niti imaju želju da pridobiju klince koji danas slušaju algoritamski punk sa TikToka. Ovo je bend koji slavi sopstveno nasleđe, američki punk, rockabilly, blues i celu tu prljavu tradiciju gitarske muzike iz koje su nastali.
Naravno, nema ovde furiozne, gotovo hardcore energije kakvu su imali na Mommy’s Little Monster. To više niko ni ne očekuje od benda koji postoji preko četiri i po decenije. Ali zato postoji iskustvo i pesme koje zvuče kao da ih sviraju ljudi koji su stvarno prošli sve o čemu pevaju.
Baš zato Born To Kill deluje kao jedan od najjačih comeback albuma koje je američki punk dobio poslednjih godina. Ako ste odrasli uz Social Distortion, ovo je praktično sve što ste mogli da poželite. A ako niste klinac koji misli da su punk samo rifovi otprašeni 200 na sat, već volite dobro napisane pesme, refrene i emociju koja dolazi iz života, vrlo lako bi mogao da vam završi pri vrhu liste najboljih albuma 2026. godine.
A sada pojačajte zvučnike i preslušajte Born To Kill u celosti:
Codefendants – “Lifers”: Sonični haos koji neće svima leći na prvo slušanje
