Codefendants od početka nisu bili bend koji “klikne” na prvo slušanje. Naprotiv. Njihov prvenac This Is Crime Wave mi je mesecima stajao nekako po strani. Pustim ga, pa odustanem, da bi me onda u potpunosti “kupio”, pa je već godinama u rotaciji.
To je muzika koja traži vreme, ali kad vam jednom legne, više ne pušta.
Zato Lifers, drugo dugosvirajuće izdanje ove kalifornijske supergrupe (Sam King, Ceshi i Fat Mike), od starta deluje kao poznat teren. Samo je ovog puta još haotičniji i još manje zainteresovan da se ikome dopadne na prvu.
Album je izašao 4. aprila, ali nakon nekoliko dana preslušavanja i dalje mi je teško da ga smisleno opišem.
Ono što je sigurno, već u prve dve stvari jasno stavlja do znanja da ovo muzičko putovanje neće biti linearno…
Sonični haos kao polazna tačka
“What You Get” otvara ploču nekako iznenađujuće tiho: klavir, raspukli glas Sam Kinga i osećaj pritiska i težine u grudima. Nije baš u pitanju lagan intro, već više deluje kao intimna ispovest čoveka kojem su sve lađe potonule, a istovremeno je spreman da svakog trenutka razvali sve oko sebe od besa. Međutim, to je samo uvod u “Rivals”, sonični tornado koji eksplodira u momentu i odmah se nameće kao koncertni favorit.
Tu Codefendants rade ono što znaju najbolje: sudar hip-hopa i masnih rifova, bez pokušaja da taj muzički koktel učine previše pitkim.
Novo gostovanje legendarnog repera The D.O.C., jedne od ključnih figura west coast hip-hopa i arhitekte N.W.A. zvuka, deluje kao nastavak već proverene formule iz “Fast Ones” sa prvog albuma. I zašto bi menjali nešto što savršeno funkcioniše?
Brutalna stvar.
“Lonely Life” je sledeći highlight – punokrvni kalifornijski punk, razvaljen hip-hop deonicama i izletima u drum & bass. Pesma govori o besmislu modernog života i samoći koja ubija, a u spotu gostuje i Jakob Nowell, sin pokojnog Bradlyja, koji sada predvodi novu inkarnaciju legendarnog Sublime. Ova stvar ima sve predispozicije da postane radijski hit. Doduše, u nekom paralelnom univerzumu, gde radio još uvek ima težinu i udarac, kakav je nekad imao.
Sa “Art of Protest” ulazimo u uvrnuti hip-hop svemir, uz gudače koji daju gotovo filmski ton, dok se Fat Mike ubacuje sa svojim prepoznatljivo depresivnim refrenom. Na momente deluje kao demo snimak, koji nije u potpunosti dovršen.
A onda “Fix It” vraća stvari na plesni podijum: psihodelične klavijature sa prizvukom šezdesetih, besni stihovi i refren koji se lepi već na drugo slušanje. Uz kišu, takođe psihodeličnih pečuraka, kao “gorivu” da se lakše pregura dan, u vizuelizaciji ovog remek-dela o zavisnosti.
Kad tempo padne, tekst zna da zaboli
Naslovna “Lifers” spušta tempo, možda i previše. Reč je o baladi sa akustičnom gitarom i klavirom, gde Sam King ponovo nosi stvar. Ovo je možda i najličniji trenutak na albumu. Pesma o preživljavanju, samosabotaži i unutrašnjem dijalogu koji nikad ne prestaje. “My destiny is self-destruct” zvuči kao mantra, ne kao stih. Posebno kada dolazi iz usta ovog čoveka.
“Crime Wave” se nadovezuje kao direktan flešbek i referenca na prvenac i zvuči kao da je ispala iz tog perioda. Sirova, direktna i najbliža onome što su već definisali kao svoj zvuk nekoliko godina ranije.
“Bad Business”, uz gostovanje N8NOFACE, vraća nas u sonični haos: hip-hop, d’n’b i punk u jednoj od najagresivnijih stvari na albumu. Vizuelno je već zaokružena kroz mini filmsku priču “This is Crime Wave”, koja prati prvi album. Pesma inače zvuči kao naplata starih dugova, bukvalno i metaforički, a na brutalnosti u samom spotu može im pozavideti i Slayer.
“The Right Wrong Man” je možda najbliža nekoj klasičnoj strukturi Codefendants pesme: miks kasnijeg NOFX zvuka i Get Dead senzibiliteta, sa ljubavnom pričom sa ulica San Franciska, bez hepienda, naravno. “Self-saboteur since the day I was born” odzvanja kao centralna tačka cele ploče. Krajnje pozitivno, zar ne?
A onda sledi potpuni rez.
Radikalni rezovi kao ključ albuma
“The Weathermen” dolazi niotkuda, sa španskom gitarom koja prelazi u rege ritam i tekstom koji je “šetnja” između španskog i engleskog. Na prvo slušanje, potpuni autsajder. Na drugo, možda ključ i “lepak” za ovaj sonični haos.
Zatvaranje sa “Ditch the Party” vraća klavir iz uvoda, ali sada sa Fat Mikeom u prvom planu. Stvar se raspada i ponovo sastavlja, od nečega što liči na NOFX ostatke, preko Sublime vajba, do finala, koje zvuči kao logičan kraj jedne duge noći.
Prvi utisak?
“Lifers” je album pun sjajnih pesama, ali bez jasne strukture koja ih drži na okupu, bar ne na prvo slušanje.
Deluje kao da je neko ubacio sve ideje u centrifugu i pritisnuo maksimalan broj obrtaja. Ima brutalnih momenata, kao i onih koji deluju kao višak, ili su ostaci nekog ranijeg boravka u studiju. Kao da su zalutali i da im tu nije mesto, ali istovremeno nijedan trenutak nije dosadan.
I možda je baš u tome poenta.
Jer ako nas je Codefendants već nečemu naučio, to je da o njihovim pločama ne treba suditi odmah.
Treba ih pustiti da odleže. Da vas dobro iznerviraju, a da vam se potom potencijalno uvuku pod kožu.
Tek onda ćete možda shvatiti šta ste zapravo slušali. Naravno, ako budete imali dovoljno strpljenja.
