Kada je sredinom decembra 2022. godine objavljeno da legendarni američki pank rok bend Rancid posle 6 godina planira veliku evropsku turneju u junu naredne godine, trebalo je odmah stupiti u akciju i nabaviti ulaznice na vreme. Poznato da su oni retka “zverka” na Starom kontinentu, a svakome ko je ikada prisustvovao njihovom koncertu, zna da bend uvek daje preko 100 odsto mogućnosti na bini i da se radi o istinskim spektaklima koji se godinama prepričavaju.
Kratka istorija benda
Za one koji ne znaju o kome je reč, Rancid je pažljivo krojio svoj put ka samom vrhu svetske pank scene, a nastao je kao feniks iz pepela još jednog legendarnog benda – Operation Ivy.
Ovi ska-pank pioniri iz Berklija (San Fransisko) su samo jednim albumom i jednim EP-jem redefinisali američki andergraund, a njihove divlje svirke u čuvenom klubu 924 Gilman postale su deo urbane legende.
Po raspadu benda, gitarista Tim Armstrong (poznatiji u to vreme kao Lint) i basista Matt Freeman, uz podršku bubnjara Brett Reed-a, odlučili da osnuju Rancid i ostalo je istorija. Već prvim albumom, koji obiluje žestinom i energijom, pokazali su zavidan talenat, a od drugog – Let’s go – pridružio im se drugi gitarista Lars Frederiksen.
Usledila su prava remek-dela, a njihov treći – “…And out come the wolves” sa pravom se smatra za jednog od najboljih albuma u istoriji pank roka.
Nastavili su da nižu uspehe, kao najbolji učenici The Clash-a, Cock Sparrer-a i The Specials-a, a u svoj prepoznatljiv zvuk inkorporirali su razne žanrove – od panka, ska muzike, regea do rokabiija i hardkora. Zauvek su ostali nezavisni i svoji, verni Epitaph-u i producentu Brett Gurrewitz-u (gitaristi Bad Religion-a), iako je tokom pank buma 90-ih bilo veoma lukrativnih ponuda (Madonna pokušala da ih potpiše za svoju izdavačku kuću, a kako bi ih dodatno stimulisala poslala je svoje gole fotke).
Tokom više od 30 godina karijere postavu je napustio samo bubnjar Brett Reed (par godina nakon šestog albuma “Indestructible”), kojeg je zamenio Branden Steineckert, a i on je u bendu skoro dve decenije, tako da se Rancid s pravom smatra pravom porodicom.
Turnejom iz leta 2023. po Evropi promovisali svoj deseti (!) album “Tomorrow Never Comes”, koji je izašao 2. juna te godine i pokazao da uprkos zavidnoj kilometraži uopšte ne nameravaju da skinu nogu sa gasa.
“Cvetičarna” planula prva na turneji
Pažljivim “skeniranjem” datuma turneje, izbor je odmah pao na Ljubljanu – em je najbiža Srbiji, em ima sjajnu andergraund scenu i publiku, koja je navikla da ih posećuju najveća svetska imena.
Što se tiče panka, za to je u poslednjoj deceniji najzaslužnija ekipa okupljena oko Punk Rock Holiday-a, najboljeg malog festivala u Evropi, koji svake godine okupi oko 5.000 srećnika koji uspeju da dođu do karte na fešti u bajkovitom Tominu, kraj ledene alpske rečice. Poslušali su publiku, jer je upravo Rancid bio među najvećim željama, pa iako nisu uspeli da ih dovedu na festival, to su učinili premijerno, na solo svirci, u glavnom gradu Dežele.
Ispostavilo se da je to bio pun pogodak, jer je “Cvetličarna”, u kojoj je bio zakazan “okršaj” legendarnih pankera sa publikom, bio prvi datum koji je bio kompletno rasprodat na turneji. Karte su planule samo nekoliko dana po puštanju u prodaju, a srećnici koji su obezbedili svoj primerak na vreme, čekali su gotovo 6 meseci da vide svoje heroje uživo. Ulaznice su koštale 45 evra plus taksa, što je odličan odnos cene i kvaliteta za 3 sjajna benda, posebno u vremenu opšte inflacije.
Čitav grad u ritmu Rancida
Za glavni grad Slovenije je tokom prvog vikenda juna zapucala brojna ekipa iz Novog Sada, ali i stotine pankera iz bivše Juge, kao i okonih država u kojima Rancid ne svira na ovoj turneji.
To se videlo i na benzinskim pumpama i stajalištima na putu, gde su se panksi međusobno pozdravljali – tačno ste mogli da prepoznate ko ide na svirku. Veselo je bilo u petak uveče i u legendarnoj “Metelkovoj”, gde se brojna ekipa zagrevala za sutrašnji gig u ovom i dalje netaknutom parčetu pankerskog raja, koji se uporno opire džentrifikaciji.
Odlična atmosfera se nastavila tokom subote po čitavom gradu, a kulminirala je pred samom “Cvetličarnom”, fenomenalnim prostorom koji bez problema može da primi 3.000 duša.
Tu ste mogli da vidite najraznobojnije čirokane u čije je podizanje uloženo puno truda, kožnjake sa nitnama, skejtere, ali i sede brade i ćelave glave iskusnih kuka – svi su došli da se poklone kalifornijskim majstorima.
Ispijani su hektolitri alkohola, stari prijatelji su se nasumično sretali, a sklapala su se i nova poznanstva, dok su pankeri od Vardara do Triglava iščekivali da gig konačno počne.
Spektakl otvorile odlične predgrupe
Momci iz Rancida su pažljivo odabrali predgrupe na ovoj turneji, koje odavno mogu samostalno da budu hedlajneri – prvi su nastupili mlađahni Grade 2, a nakon njih i dosta iskusniji The Bronx.
Engleze Grade 2 imala je prilike da vidi i novosadska publika na Exit festivalu, a njihov poletni pristup uz pevljive refrene predstavlja pravo osveženje na street pank sceni. Nešto čvršćem zvuku, koji su negovali na početku karijere, dodali su više melodije otkad ih je “tata Tim” potpisao za svoj “Hellcat Records” i pošteno su zagrejali još uvek malobrojnu masu, jer je većina još uvek kulirala napolju.
Nakon pauze, na binu su stupili The Bronx, ali ne dozvolite da vas ime zavara, jer baš poput Rancida dolaze iz Kalifornije, doduše iz Los Anđelesa. Ovo je i njima svojevrstan jubilej, jer pošto su prošle godine proslavii 20 godina postojanja, a svoj zvuk su pažljivo gradili. “Standardnom” melodičnom hardkor panku vremenom su dodavali elemente hard roka i garaže, a pravu energetsku bombu su fanovima servirali na brilijantnom šestom albumu.
Upravo to su želeli da prikažu i pred sada već solidno popunjenom ogromnom salom, a žestine na bini nikako nije manjkalo. Međutim, njihov tonac im je učinio kontrauslugu, jer je zvuk bio nekako metiljav i nejasan, što je donekle pokvarilo inače sjajan utisak i nesumnjivi kvalitet koji poseduju. Jedno je sigurno – dali su sve od sebe i samo dolili ulje na vatru, koja će uskoro prerasti u neobuzdanu pank buktinju.
Pankerska lektira u 27 kratkih tomova
Kako se približava 21:45, atmosfera u sada već prekrcatoj sali “Cvetličarne” dostiže potpuni vrhunac. Prvi za bubnjeve seda najmlađi član Branden, da bi par sekundi potom, uz erupciju oduševljenja, iz bekstejdža izleteli Lars, Tim i Matt.
– Šta ima ljudi, mi smo Rancid, a ovo je “friška” stvar – najavljuje Lars prvi singl sa novog albuma, koji je izašao prethodnog dana, “Tomorrow never comes”. Međutim, to sutra je srećom ipak stiglo, momci su ispred nas i osipaju baražnu paljbu po publici, na opštu radost svih prisutnih, što bi rekli Atheist Rap, čiji su pojedini članovi prisutni – i to porodično.
Odmah kreće totalno ludilo, a publika na udarački pank, direktno u pleksus, reaguje masovnim polivanjem pivom i neviđenim pogo virom koji nesmanjenom žestinom traje do poslednje pesme.
Sledeća je fenomenalni “Radio”, “Roots Radicals”, pa “Maxwell Murder” sa Mattovim pletenjem na basu – “Vukovi” u svoj svojoj slavi. Hitovi se samo redjaju, a Rancid je rešio da nas provede kroz sve faze njihove plodonosne karijere – sa svakog albuma ponešto, jedino “Honor is All We Know” ostao bez svog predstavnika. Vokalne harmonije se samo smenjuju, a majstori sa gitarama lete po bini – neretko ih na ključnim deonicama i ukrste.
Nemoguće je stajati u mestu, masa te jednostavno vozi, pa si u jednom trenutku na ogradi, a drugom u sredini “pita” (“see ya in the pit” je poruka na svakom albumu benda – sa pravom). Pankeri zagrljeni u ekstazi pevaju, dok iznad glava non-stop lete prazne i polupune limenke i “tuširaju” masu, a Tim se kao pravi dirigent haosa neretko popne na monitore da ih još više naloži.
Svi hitovi su tu – od hardkor polivačine “Dead Bodies”, preko horske “Salvation”, hej-ho ritmova “Bloodclot-a”, do ska himni “Old Friend” i “I Wanna Riot”. Ovo zaista i jeste jedan veliki nered i haos, ali onaj u kojem su svi odlično raspoloženi i gde nema stradalih.
Ne zna se koja pesma je raspomamljenoj masi draža, vidi se da i bendu itekako prija doček na koji su naišli u Deželi, a nakon megahita “Olympia WA” sledi horsko pevanje “Wars End” koju izvodi Lars solo. Za kraj oficijelnog dela sledi “Fall Back Down” – da nas podseti ko će nam biti prijatelj kada nam se čitav svet sruši.
Na frenetično dozivanje mase, Rancid se vraća da dovrši započeto i dovede sve prisutne u potpuni delirijum. Slede čak 4 stvari na bis – “Ghost of a Chance”, “Tenderloin”, “Time Bomb” i naravno “Ruby Soho”, kojom se majstori zahvaljuju prisutnima, a Tim pruža mikrofon ka publici da horski zatvori feštu.
Nakon 27 stvari, gotovo niko ne može da stoji na nogama, svi su mokri – što od znoja, što od piva, pomalo ugruvani, ali sa širokim osmehom na licima.
Inače, jedan od tonaca se i požalio da nikad nije doživeo ništa slično, pa je od količine piva koje je letelo na sve strane stradala i skupa mikseta. Šta da se radi prijatelju – Rancid se ne gleda svaki dan.
Dok se sumiraju utisci sa koncerta, masa je nagrnula na merch, koji je iako preskup (posebno za srpske uslove) prosto planuo, jer svi žele neki suvenir koji će ih podsećati na ovo fenomenalno veče.
Šta reći za kraj osim – hvala organizatorima što su doveli legende u naš komšiluk, kao i da se nadamo reprizi uz stejdždajving u Tolminu, pošto su male šanse da će posetiti Srbiju.
Hvala i Ljubljani na velikom srcu, što je ugostila i povezala pankere i ljude dobrog srca iz nekadašnje zajedničke zemlje.
I hvala Rancidu što nikada ne omaše i iznevere i uvek pokažu kako jedan pravi pank koncert treba da izgleda. Potpisnik ovih redova to dobro zna, jer ih je gledao 5 puta. Nadam se još 5 minimum.
