Ime Duncana Redmondsa dobro je poznato u svetu alternativne muzike, posebno ako volite britanski melodični punk, što je dosta retka zverka sa ove strane “bare”. Ovaj muzički genijalac već decenijama pretače na vinil ljubav prema dobroj melodiji, potpomognut duvačima i refrenima koji se momentalno uvlače pod kožu.
Međutim, tek sa projektom Billy & His Imaginary Wigan Mates potpuno se posvetio svojoj opsesiji Northern Soul zvukom. I hvala mu na tome, jer je praktično sve odradio sa svojih deset magičnih prstiju. Ono što je bilo planirano kao još jedna sesija u studiju za njegov matični bend, izrodilo se u nešto potpuno neočekivano, čak i za zagrižene fanove.
Naravno, iza svega stoji čovek kojeg punk publika zna kao spiritus movens benda Snuff, dugogodišnjeg člana Toy Dollsa i autora bezbroj sjajnih stvari kroz projekte poput Billy No Mates i Guns N’ Wankers.
Ovog puta, međutim, Duncan nije rešio da napiše još jedan punk album. Umesto toga pronašao je svoje imaginarne drugare i otišao je pravo na izvor muzike koja ima dušu i predstavlja pulsirajuće srce britanske mod subkulture.
Naziv ovog mini projekta nije slučajan. Wigan Casino je jedno od svetih mesta Northern Soula, klub koji je sedamdesetih godina postao hram plesne muzike za britansku radničku klasu opsednutu Motownom, retkim soul singlovima i celonoćnim igrankama.
Taj duh se nepogrešivo oseća kroz ceo album, samo je ovog puta provučen kroz Duncanov prepoznatljivi Snuff filter.
Nije reč o nekakvim punk obradama – znate one bendove koji samo ubrzaju original i dodaju distorziju. “Keep The Faith” funkcioniše poput leka za slomljeno srce, jer Duncan gaji neskrivenu ljubav prema ovoj muzici.
Razume zašto gruv mora da diše i tačan trenutak kada treba da “ulete” duvači i klavijature. Takođe savršeno shvata da bekovi kod ovakvih stvari nisu ukras, nego nešto što nosi pola emocije.
Northern Soul kroz Snuff filter
Ali što je najvažnije – razume da Northern Soul i melodični britanski punk zapravo dele isti DNK, pa čak i deo (kratko ošišane) publike.
Oba sveta nastala su među običnim ljudima, radničkoj klasi, kojoj je muzika bila izduvni ventil. Oba žanra vole jake refrene, ritam koji pumpa kao srce koje hoće da iskoči i iskrenu emociju, koju je nemoguće lažno stvoriti.
Baš zato ploča zvuči toliko prirodno.
Nakon kratkog uvoda kroz sempl “Rose Batiste“, gde ženski glas govori o osećaju sreće koji se konačno ostvaruje negde duboko u srcu, “I Only Get This Feeling” odmah postavlja ton čitavog albuma.
Reč je o obradi soul grupe Three Ounces of Love, ali Duncan je pretvara u nešto što zvuči kao izgubljeni Snuff klasik iz paralelnog univerzuma, u kojem je bend odrastao na Northern Soulu umesto na Buzzcocksima. Ritam vozi 100 na sat, melodija momentalno ostaje urezana u glavi, kao i prelepi ženski “baby” bekovi na refrenu.
Odmah postajete gladni za još.
“Breakaway“, koju originalno izvode The Valentines, dodatno podiže temperaturu već u uvodnih par sekundi. Duvači i ono zarazno “pa pa ra” otvaranje zvuče kao da su ispali iz nekog plesnog kluba 1967. godine, samo sa upumpanom punk energijom. Ako uz ovu stvar budete sedeli mirno i ne počnete da je zviždućete nakon prvog slušanja, nešto sa vašim sluhom ozbiljno nije u redu.
“I Can Feel It” (u originalu Carl Carlton) samo nastavlja u istom ritmu, a vidi se da ga Duncan oseća u kostima, baš kako i peva u refrenu. Posebno dolaze do izražaja sitni detalji produkcije – klavijature, bekovi i retro ukrasi koji ovde nisu nostalgični trik.
Ploča koja ne zvuči kao da je snimljena 2026.
Najveća snaga celog albuma “Keep The Faith” je što ne zvuči kao nešto snimljeno 2026. godine. Nema sterilnosti modernih retro revival bendova, koji opsesivno pokušavaju da rekreiraju prošlost.
Ovo su pesme koje zvuče i te kako živo i imaju posebnu toplinu. Kao ploča koja je slučajno pronađena negde između starih Northern Soul singlica i kasnijih Snuff albuma.
Možda baš zato podseća na senzibilitet benda The Solution, koji predvode Nicke Andersson iz The Hellacopters i legendarni Scott Morgan. Oseća se taj isti spoj soula, rokenrola, garažne energije i muzike koja tera telo da reaguje, pre nego što mozak uopšte stigne da procesuira šta se dešava.
“I’ll Keep Tryin“, obrada Fred Hughes klasika, savršeno pokazuje zašto ovo nije samo retro omaž. Pesma nosi tugu tipičnu za Northern Soul klasike, ali i razuzdanu energiju koja vas tera da gurate napred, čak i ako su vam sve ljubavne lađe potonule.
Ples za slomljena srca
Možda ovo jeste muzika za slomljena srca, ali istovremeno vas tera da zaigrate, bez razmišljanja. Ovo su stvari zbog kojih ćete u nekom momentu završiti sa pivom u jednoj ruci, dok će druga biti prebačena preko ramena osobe koju ste upoznali pre pola sata.
Ili oko struka, ako imate sreće da ste u pabu sa nekom lepoticom na prvom sastanku.
“You Can Do It” i “I’ll Do A Little Bit More“, samo dodatno pojačavaju taj osećaj. Dobar vajb koji vozi od početka A strane ne popušta ni sekund. Do ovog trenutka verovatno već imate razvučeni kez na licu, dok se njišete u zanosu, ili tapkate nogom u zaraznom ritmu.
“They’ll Never Know Why” i “It’s Been So Long“, donose možda i najviše emocije na celoj ploči. Duvačka sekcija razvaljuje.
Nema ironije, niti govora o nekakvoj “punk sprdnji” sa soulom. Samo ogromno poštovanje prema pesmama koje su očigledno ostavile neizbrisiv trag na Duncanovoj duši, dok je još bio klinja.
Zato “Don’t Cry Sing Along with the Music” zvuči kao manifest celog albuma. Već sam naslov objašnjava filozofiju “Keep The Faith” bolje od bilo kakve analize.
Život ume da samelje čoveka. Ali večeras nije vreme za tugu, već za ples.
Do kraja ploče, kroz “Something Beautiful” i “Trouble Heartaches & Sadness“, Redmonds ne spušta nivo energije ni za jotu, uspevajući da zadrži isti talas pozitive, od prve do poslednje stvari.
Repeat dugme kao obavezni ritual
“Keep The Faith” nije dug album – proleti gotovo neprimetno. Baš zato repeat dugme postaje obavezan ritual kad preslušate sve ove prelepe melodije.
Ovo nije ploča koja traži analitičko slušanje u tišini.
Idealno je da ju pustite dok se spremate za izlazak, pijete pivo sa društvom, pokušavate da prebolite nekoga, ili dok sa vašom novom simpatijom počinjete da plešete po stanu, naizgled iz čista mira.
Verovatno je najveća šteta što će ovaj album većini proći gotovo ispod radara.
Jer Duncan Redmonds nije samo snimio odličan side projekat.
Napravio je jednu od najtoplijih, najzaraznijih i najiskrenijih ploča koje su se pojavile ove godine.
Ako želite da čujete kako ovo remek-delo zvuči u celosti, ceo “Keep The Faith” dostupan je ispod:
