Postoje muzičari koji s vremena na vreme prodaju poneki instrument iz kolekcije, koju su decenijama brižljivo stvarali. To čine da oslobode prostor, zatvore jedno životno poglavlje, više ne sviraju na njima, ili im jednostavno zafali love.
A onda postoji Johnny Marr, gitarista zbog kojeg su hiljade otuđenih klinaca prvi put poželele da uzmu instrument u ruke.
Kada gitarista koji je pomogao da se promeni zvuk alternativne muzike odluči da na aukciju pošalje gotovo stotinu gitara, pojačala i delova opreme, teško je na to gledati kao na običnu rasprodaju kolekcije.
Mnogo više deluje kao otvaranje jednog velikog i veoma ličnog muzičkog arhiva.
Kako piše BrooklynVegan, aukcija pod nazivom The Johnny Marr Collection biće održana 17. septembra u Londonu, dok će deo kolekcije od kraja juna biti izložen u njujorškom Christie’su.
Nisu u pitanju bilo kakvi instrumenti. Tu je crvena Gibson ES-355 iz 1960. godine, koju je Marr dobio kada su The Smiths potpisali za Sire Records.
Među njima su i Gibson Les Paul, koju je kupio u periodu kada je bend snimao Meat Is Murder, kao i Fender Jaguar, korišćen tokom rada na pesmi No Time To Die sa Billie Eilish.
Drugim rečima, ovo nisu samo gitare, već ozbiljni komadi muzičke istorije.
U saopštenju povodom aukcije, Marr je rekao da ga je upravo pisanje knjige “Marr’s Guitars” navelo da ponovo prođe kroz priče vezane za svaki od tih instrumenata. Potom više nije mogao da zamisli da ih vrati u skladište i ostavi da skupljaju prašinu.
Baš u toj rečenici verovatno leži i suština cele priče: ove gitare nikada nisu bile samo obični predmeti.
Čovek koji je promenio zvuk indie gitare
Danas je gotovo nemoguće zamisliti britansku alternativnu muziku bez uticaja Johnny Marra.
Dok su mnogi gitaristi osamdesetih pokušavali da budu novi Jimmy Page, ili Eddie Van Halen, Marr je radio nešto potpuno drugačije.
Njegove pesme nisu počivale na velikim solažama i demonstraciji virtuoznosti. Umesto toga, od kratkih melodija, neobičnih akorda i gitarskih linija stvorio je potpuno novi muzički jezik.
Onaj za koji je post-punk pripremio teren, a turobna britanska svakodnevica dala konačni oblik.
Bez njega bi verovatno potpuno drugačije zvučali Oasis, Suede, Radiohead, The Strokes i dobar deo indie scene, koja je nastala tokom narednih decenija.
Malo je bendova koji su od melanholije, osećaja otuđenosti, samoće, nepripadanja i nekoliko briljantnih gitarskih ideja uspeli da naprave čitav muzički pokret.
A The Smiths su bili upravo to, želeli to da priznate ili ne.
Kada smo nedavno pisali o pedeset godina Rough Tradea, pisali smo i o ljudima koji su verovali da muzika ne mora da se uklapa u pravila industrije da bi ostavila trag.
The Smiths su bili jedan od najboljih primera takve filozofije.
Njihove pesme i danas zvuče kao da dolaze iz nekog paralelnog univerzuma, dovoljno bliskog da se u njemu odmah prepoznate i dovoljno čudnog da niko nije uspeo da ga u potpunosti preslika.
Bend koji se raspao, ali nikada nije nestao
Ipak, priča o Smithsima nikada nije bila samo priča o muzici. Bend se raspao još 1987. godine, ali izgleda da njihov raskid nikada nije zaista završen.
Kako prenosi NME, Morrissey je nedavno ponovo kritikovao Marra, optužujući ga da godinama deli fanove Smithsa na suprotstavljene tabore i da pokušava da prisvoji nasleđe benda.
Ko prati Morrisseya, zna da mu ovo nije prvi put, a sasvim sigurno ni poslednji.
Tokom proteklih decenija dvojica nekadašnjih saboraca više puta su javno razmenjivali optužbe, odbijali unosne ponude za reunione i pokazali da neke stare rane jednostavno nikad ne zarastu.
Zbog toga je priča o ovim gitarama pomalo neobična. Dok se jedan deo istorije Smithsa i dalje vodi kroz stara neslaganja i javne prozivke, instrumenti koji su učestvovali u stvaranju te istorije polako dobijaju svoj drugi, novi život.
Verovatno će neke od ovih gitara završiti iza stakla, u kolekciji nekog multimilionera koji neće znati ni šta će mu, osim da skuplja prašinu u dnevnoj sobi.
Možda će se neka ponovo naći u studiju ili na pozornici. Ali hajde da budemo rokenrol romantici i poverujemo da će neka dospeti u ruke klinca koji tek uči prve akorde.
To bi verovatno bio najlepši mogući nastavak njihove priče.
Brojke sa aukcije jednog dana završiće u fusnotama muzičke istorije.
Ali melanholične indie himne koje su nastale pomoću ovih instrumenata gotovo sigurno neće.
Izvor: brooklynvegan.com, nme.com
Četrdeset godina Pixiesa: Izgubljene pesme iz arhive vraćaju nas u zlatno doba alternativnog roka
