Stephen Egerton – I Think You’re Overthinking This (2026, Dome-O-Chrome / ASCAP)
Malo je poznato da je Goran Bregović nakon albuma “Alkohol” (2008.) zapao u ponore kreativne krize i da je narednih godina, po prvi i jedini put u životu, ozbiljno razmišljao da u potpunosti izađe iz sveta muzike. Ta odluka ga je držala sve do kraja 2011, kada ga je Gipsy prinz Eugen iz Gogol Bordello upoznao sa albumom koji se pojavio godinu dana ranije, “The Seven Degrees of Stephen Egerton”. Kako je i te kako dobro poznato šta Brega radi i kojom brzinom posvoji koncepte i ideje koje mu se sviđaju, već 2012. objavljuje album “Champagne for Gypsies”.
Sve ovo se, naravno, nije desilo, ali zvuči mnogo bolje i smislenije nego da počinjem sa previše korišćenom frazom kako je Stephen Egerton jedan od onih likova koje nije potrebno posebno predstavljati, jer ako vam je do sad ostao nepoznanica, najbolje je da tako i bude zauvek.
Dva albuma Stephen Egertona ne deli samo razlika od 16 godina, već su i dve potpuno druge ideje vodilje i zamisli u pitanju. Dok je na prvom tu šira grupa saradnika i prepoznatljiv zvuk kojeg se držao tokom cele karijere, sada najbukvalnije sve konce u svojim rukama drži sam Egerton i ulazi u dublju, intimniju priču u pop vodama, za popere bržeg tempa, a za ono kako je većinu koncerata u životu svirao i svira Steva srednjeg tempa.
Sam embrion albuma je poklon od supruge Natalie za ulazak u sedmu deceniju života: četiri plaćena dana za snimanje u Abbey Road Studios. Kad je takav nukleus cele priče, jasno je da se sadržaj albuma mora razvijati u podosta ličnom pravcu (sad su svi tekstovi pesama i mjuz samo njegovi!), što je jako dobro, jer nikom ne bi trebalo da prepoznaje ponavljanja sa debi solo albuma, a i nekako bi to bio čin, kako kažu baš u Abbey Roadu, “a kind of self betrayal”.
Znači, desetak uvcu izuzetno prijemčivih pesmica oko dva minuta trajanja (baš ona sigurna zona u kojoj dominira Egerton na poznatom terenu, a ipak ima prostora da provuče nove ideje, što nam ovde i radi), uz trajanje celog albuma tek nešto iznad 20 minuta.
Svedenije, a efektno: i da refren vozdigne numeru i da se zavrne gitarica. Znači, za svaku priliku: i posao i vožnju bajkom, autom, zezu i žurezu, kako za pranje suđa, tako i za beskrajne (se piše, a zna da znači i besmislene) fanovske čapras divane kako bi koja od pesama zvučala da ju je otpevao Milo, Chad ili Scott (“Sunny Disposition” sa prethodnog solo albuma Stephena, ne što su njegove reči, nego što je niko nikad ni približno ne bi otpevao tako, nikad i nigde), gde ima da je odimljeno countryjem, a gde ima mesta za još dosta toga…
Svaki put kad prokliže “You Know Better Now” kroz 101 sekundu trajanja, one divne gitarske linije i refren za primer, spusti se tempo i utihne album, ne ostavljajte tišini vremena da se raširi po glavudži, već krećite u ponovni “Enjoy!“, baš kao da je i sam Egerton učestvovao u realizaciji tog Descendents albuma.
A kako zapravo zvuči kada Egerton uzme konce u svoje ruke, proverite sami. “I Think You’re Overthinking This” možete poslušati u celosti ispod.
