Neki razlazi u rokenrolu dolaze uz svađu, međusobne optužbe, advokate, neisplaćene tantijeme, višegodišnje prepucavanje po intervjuima i razvlačenje po žutoj štampi. Ovaj je mnogo jednostavniji i baš zato nekako mnogo tužniji.
Dregen više nije član Hellacoptersa.
Jedan od osnivača švedskih velikana i čovek čija je gitara ugrađena u temelje njihovog moćnog zvuka već gotovo tri godine ne svira sa bendom zbog teške povrede šake. Sve vreme postojala je nada da će se oporaviti dovoljno da se vrati na binu, ali je sada stigla potvrda koju niko kome je ovaj bend u srcu nije želeo da pročita. Oštećenje njegovih prstiju je trajno.
The Hellacopters su 16. septembra objavili saopštenje, koje je Dregen potom podelio i na svojim društvenim mrežama. Naveo je da i dalje može da svira ritam gitaru, ali da mu većina njihovih pesama jednostavno više nije fizički izvodljiva.
LG Valeta, koji ga je poslednjih godina menjao na turnejama, nastaviće kao gitarista benda, ovog puta i zvanično.
Nema ovde iznošenja prljavog veša niti priče o “kreativnim razlikama”. The Hellacopters su Dregena u saopštenju nazvali velikim delom svoje porodice i jasno stavili do znanja da će to zauvek i ostati, bez obzira na to što više ne može da deli binu sa njima. Kako prenosi Blabbermouth, bend je gotovo tri godine čekao da vidi hoće li oporavak ipak omogućiti njegov povratak. Nažalost, nije.
Da biste razumeli zašto ova vest udara mnogo jače od obične promene postave, film treba vratiti više od tri decenije unazad.
Od roudija Entombeda do benda koji je promenio scenu
Kada su The Hellacopters nastali 1994. godine, Nicke Andersson već je bio bubnjar death metal velikana Entombed. Međutim, ideja koju je počeo da bistri sa Dregenom bila je potpuno drugačija zver.
Priča o počecima danas zvuči gotovo nestvarno. Budući članovi benda bili su povezani sa ekipom oko Entombedovih turneja, gde su Dregen, Robert Eriksson i Kenny Håkansson (Nickeov drugar iz detinjstva) u različitim periodima radili kao roudiji, dok je Nicke odvaljivao bubnjeve. Od ljudi koji su vuglili opremu nastala je postava koja će nekoliko godina kasnije biti jedan od glavnih razloga zbog kojih je pola rokenrol sveta uperilo pogled prema Skandinaviji.
A kada je 1996. izašao Supershitty to the Max!, više nije bilo povratka.
The Hellacopters su zvučali kao da su MC5, Stooges, Kiss, punk i garažni rok zaključani u istom podrumu, pojačala odvrnuta do kraja, a neko je potom razvalio vrata nogom.
“(Gotta Get Some Action) Now!” ostala je do danas jedna od njihovih ultimativnih himni i pesma kojom koncert može da se završi samo na jedan način: mokrom majicom, promuklim grlom i ozbiljnom potrebom da se posle svirke isto zaleči gajbom ledenog piva.
Dregen i paklene godine skandi roka
Rani Hellacopters sa Dregenom bili su sirovi, prljavi i neverovatno uzbudljivi. EP Disappointment Blues za dobar deo starih fanova i danas predstavlja možda najčistiji koncentrat tog zvuka, dok je drugi album Payin’ the Dues dodatno pokazao da početna eksplozija nikako nije bila slučajnost.
“Soulseller”, “You Are Nothin'”, “Riot on The Rocks” i ostatak ploče udarali su direkt u glavu, bez skidanja sloja garažne prljavštine zbog kojeg je bend postao toliko zarazan.
Dregen je tada već živeo najmanje dva rokenrol života.
Paralelno sa Hellacoptersima gurao je Backyard Babies, još jedan bend koji će postati ogroman deo novog skandinavskog rokenrol talasa, pa je posle Payin’ the Dues odlučio da se potpuno posveti matičnoj ekipi.
Do tada je, međutim, fitilj već bio zapaljen.
Kada je sever Evrope postao centar rokenrol sveta
Krajem devedesetih Skandinavija je izbacivala brutalne bendove kao na pokretnoj traci. The Hellacopters, Gluecifer, Backyard Babies, Turbonegro, Flaming Sideburns i čitava armija “manjih” imena stvorili su scenu koja je ponovo učinila prljavi, brzi, zapankerisani rokenrol uzbudljivim, u vremenu kada su ga mnogi već otpisivali kao stvar prošlosti.
The Hellacopters i norveški Gluecifer svoju vezu zapečatili su i split izdanjima Respect the Rock i Respect the Rock America, pločama koje su postale obavezna lektira za sve koji vole glasne distorzije dovoljno jake da poruše i nekadašnji Berlinski zid.
Dregenov odlazak pritom nije slomio Hellacopterse. Naprotiv, samo je otvorio put u sledeću fazu benda.
Sa Robertom “Strängen” Dahlqvistom na gitari bend je počeo da širi zvuk prema roku šezdesetih i sedamdesetih, bez gubitka eksplozivne energije. Grande Rock, High Visibility i By the Grace of God doneli su pesme koje su ubrzo postale neizostavan deo kolekcija i plejlista ljudi koji žive i dišu rokenrol.
“The Devil Stole the Beat from the Lord”, “Hopeless Case of a Kid in Denial”, “Toys and Flavors”, “Baby Borderline”, “By the Grace of God”, “Carry Me Home”…
Hitovi su se nizali sa tolikom lakoćom, pa je ponekad delovalo kao da Nicke Andersson umesto trzalice u ruci drži magičan štapić koji nema šanse da omane.
Bend je rastao, ali je za publiku sa balkanskih prostora mogućnost da pogleda The Hellacopters uživo dugo bila gotovo nemoguća misija.
Sziget, prvi red i čekanje koje je preraslo u kolektivnu euforiju
Ekipa sa novosadske scene dobro pamti Sziget 2005.
Dve godine ranije Hellacoptersi su iznenada otkazali nastup na glavnoj bini festivala, na poprilično razočaranje svih koji su potegli do Budimpešte upravo da ih konačno vide uživo.
Kada se njihovo ime 2005. ponovo pojavilo u programu, nije bilo nedoumice: to je jedna od onih svirki koja se mora overiti.
Ovog puta su se pojavili i bogami razvalili.
U godini u kojoj su na Szigetu svirali i The (International) Noise Conspiracy i Turbonegro, nekoliko dana u Budimpešti pretvorilo se u malu skandinavsku punk rock svetkovinu.
The Hellacopters smo gledali iz prvih redova, otvorenih usta i razrogačenih očiju, konačno slušajući uživo pesme koje su godinama pre toga pržile sa diskova i ploča.
To je jedan od razloga zbog kojih je nemoguće The Hellacopters posmatrati samo kroz tiraže i mesta na top-listama. Nije u pitanju bend koji svakog proleća napravi krug kroz Beč, Budimpeštu i Balkan. Ako se pojave igde dovoljno blizu, nema šanse da se to propusti, uprkos čekanju u redovima za vize.
Taj gotovo religiozni kult koji imaju među fanovima nije oslabio ni tri decenije nakon prvog albuma.
Kraj koji smo gledali preko loše internet konekcije
Nakon ovih albuma stigao je i Rock & Roll Is Dead, a posle još nekoliko EP-jeva i kompilacija i Head Off!, sjajna kolekcija obrada na kojoj su The Hellacopters izvukli na svetlo dana gomilu manje poznatih savremenika iz garažnog podzemlja.
A potom i vest da je priča gotova, u skladu sa nazivom albuma.
Bend je 2007. najavio razlaz, da bi naredne godine priču završio rasprodatim koncertima u stokholmskom klubu Debaser.
Za nas iz Srbije kupovina karte i paučina u džepovima tada nije bila jedini problem. Trebalo je stići do Stokholma u vreme kada smo za gotovo svaki izlazak iz zemlje morali da jurimo vizu. Srećom, Hellacoptersi su poslednji koncert strimovali preko svoje MySpace stranice, za ekipu širom sveta “sa jeftinijim ulaznicama”.
Pritom, internet 2008. nije baš bio na nivou za udobno gledanje koncerata u visokoj rezoluciji. Slika se kočila, konekcija mučila, ali smo ga odgledali uživo i to do kraja.
Jer tada nije postojao razlog da verujemo da ćemo ih ikada ponovo videti i čuti uživo.
Nicke se okrenuo Death Breath, a kasnije Imperial State Electric, Dregen je nastavio da prži sa Backyard Babies, dok je Strängen između ostalog svirao sa Thunder Express. Godine su prolazile bez ozbiljnog nagoveštaja da bi se moćna mašina koja je naizgled ostala bez goriva mogla ponovo pokrenuti.
Onda se 2016. dogodilo ono čemu se malo ko više ozbiljno nadao.
Povratak koji nije nostalgija
The Hellacopters su se okupili povodom 20 godina od “Supershitty to the Max!” i nastupa na Sweden Rock Festivalu. Ono što je u početku delovalo kao jednokratno vraćanje starog motora u pogon, pretvorilo se u trijumfalni povratak dobro poznatih gitarskih heroja u originalnoj postavi.
Nažalost, Strängen nije dugo poživeo da vidi dokle će ta priča otići. Tragično je preminuo 2017. sa samo 40 godina, ostavljajući iza sebe gitarski trag bez kojeg je teško zamisliti dobar deo (po nekima najboljeg) opusa Hellacoptersa.
Povratkom Dregena ponovo se sklopila slagalica i proradio je veliki deo one početne hemije. Bend je krenuo na turneje, a onda je 2022. objavio Eyes of Oblivion, prvi album sa novim materijalom posle dugogodišnje pauze.
U pitanju je fantastičan comeback Hellacoptersa, a album je kroz svoj zvuk praktično prošetao različitim periodima njihove karijere.
I prilika da ih ponovo pogledamo te godine u Berlinu, 17 godina nakon Szigeta, bilo je dovoljna da nestane svaka dilema oko toga šta je ostalo od nekadašnjeg benda.
Mnogo toga se u međuvremenu promenilo, ali The Hellacopters na bini nisu.
I dalje su zvučali kao jedna od najmoćnijih rokenrol mašina na planeti.
Poslednji krug sa Dregenom
Usledio je i Grande Rock Revisited, jedinstven povratak albumu iz 1999. sa remasterovanim originalom i remiksovanom, delimično ponovo snimljenom verzijom, koja je ponudila odgovor na pitanje kako bi ploča mogla da zvuči da je Dregen tada još bio u bendu.
Potom je 2024. stigao singl “Stay With You”, poslednji u koji je umešao svoje prste, pre nego što je povreda šake počela da diktira budućnost postave.
Na prošlogodišnjem dugosvirajućem Overdriveru Dregena više nije bilo. LG Valeta već je preuzeo njegov deo posla na turnejama, dok su Hellacoptersi na albumu nastavili da kopaju još dublje po rocku šezdesetih i sedamdesetih.
Priča se nije pretvorila u oproštajnu turneju koja traje deset godina. The Hellacopters i dalje snimaju odlične ploče, sviraju na velikim binama i gde god se pojave izazivaju uzbuđenje koje ne živi samo od uspomena na devedesete.
Njihov povratak odavno više nije reunion, već su ponovo aždaja koja rifovima i melodijama jede malu decu.
Baš zato najnovija vest toliko boli.
Dregen odlazi, ali sa rokenrolom nije završio
Dregen nikada nije bio samo jedan od gitarista Hellacoptersa. On je jedan od ključnih likova koji su stvorili ovaj bend, ali i jedna od najprepoznatljivijih faca čitavog skandinavskog rokenrol buma. Sa Backyard Babies ostavio je podjednako dubok trag, svirao sa Michaelom Monroeom i Gingerom iz Wildheartsa, gradio solo karijeru i više od tri decenije bio čovek kojem je gitara praktično postala sastavni deo tela.
Zato je posebno surovo što njegov kraj u Hellacoptersima nije posledica neke stare razmirice, svađe ili želje da ponovo krene svojim putem. Posle tri velike operacije šake i gotovo tri godine čekanja postalo je jasno da ruka jednostavno više ne može da iznese ono što sviranje u ovom bendu zahteva.
Dregen je samo dan pre saopštenja Hellacoptersa u intervjuu govorio o tome da je oporavak stigao do nekih 90 odsto. Problem je što za ovu vrstu paklenog rokenrola onih preostalih deset očigledno znači mnogo.
Ipak, gitara, srećom, ne ide na zid. Dregen već piše pesme za novi solo album i sprema prvu solo turneju po Južnoj Americi, pa će morati da pronađe način da nastavi sa onim što mu je šaka ostavila na raspolaganju.
The Hellacopters takođe nastavljaju dalje.
Samo ih, nakon što smo toliko godina čekali da ponovo pronađu jedni druge, više nećemo gledati zajedno, barem ne na bini.
A to je baš jebeno tužno.
