Otkako su se švedski garažni rok velikani The Hellacopters ponovo okupili 2016, nakon gotovo osam godina tišine, deluje da Nicke Andersson i ekipa nemaju nameru da stanu. Devedesetih su predvodili skandinavski talas prljavog, energičnog rokenrola, zajedno sa saborcima iz Glucifera, Turbonegra, The Hives i Backyard Babies. Vratili su se na scenu bez puno pompe, ali sa jasnim planom da nastave svoju garažnu misiju.
Bend koji je svetu dao klasike poput “Supershitty to the Max!” i “Payin’ the Dues” nikada nije krio svoju ljubav prema sirovim i nabrijanim gitarama, jer im je ona zapisana u DNK. Povratnički album “Eyes of Oblivion” iz 2022. godine bio je prava proslava njihovog prepoznatljivog zvuka. Ova ploča je istovremeno podsetila na raniju fazu benda, ali predstavljala i svojevrsnu sublimaciju kasnijeg, melodičnijeg perioda, sa osvrtom na najbolje dane roka 70-ih.
Dve godine kasnije stigao je i nešto zreliji i mirniji “Overdriver”, koji se našao na našoj listi najboljih albuma 2025. godine. Neki fanovi su možda pomislili da su ih godine sustigle, ali Hellacopters su u stvari pokazali da i dalje znaju kako da napišu pesmu koja zvuči kao da je iz zlatne ere rokenrola.
A onda, na petak 13, u februaru ove godine, stiže i najnovija kompilacija – Cream of the Crap Vol. 3.
Vremeplov najvažnijeg rokenrol benda u poslednje 3 decenije
Na papiru, reč je o još jednoj zbirci pesama koje nikada nisu završile na studijskim albumima. U praksi, međutim, ova ploča zapravo funkcioniše kao mali vremeplov, kroz ranije faze jednog od najvažnijih evropskih rokenrol bendova u poslednjih tridesetak godina.
Kompilacija sadrži 24 pesme, koje su objavljene između 1995. i 2004. godine, na singlovima, EP-jevima i kompilacijama. Ujedno, ovo je i prvi nastavak serijala posle više od dve decenije, budući da su prethodna dva dela objavljena još početkom dvehiljaditih.
Materijal čine singlovi, EP izdanja i raritetne pesme, od kojih su mnoge godinama bile dostupne samo na limitiranim izdanjima. Za fanove koji su nekada kopali singlove po nezavisnim vinil radnjama ili na Discogsu (oni lovarniji), ova kompilacija legla je kao budali šamar.
Drugim rečima, dobili su priliku da na jednom mestu sakupe veliki deo tog rasutog kataloga. Nije zanemarljivo ni to što je većina ovih pesama dugo bilo dostupna samo na rasprodatim vinilima, koji danas među kolekcionarima dostižu paprene cene.
Poseban kuriozitet je što album sadrži kompletan EP Disappointment Blues iz 1998. godine, kojeg mnogi fanovi smatraju jednim od najboljih izdanja koje je bend ikada objavio. Za originalni vinil danas treba izdvojiti dosta love, pa je njegovo pojavljivanje u celini na ovoj kompilaciji došlo kao dar sa neba.
Kompilaciju su dodatno “začinile” stvari sa “Respect the Rock America“, split EP izdanja sa norveškim rokenrol saborcima Gluecifer (svaki bend se predstavio na jednoj strani ploče). Tu je i niz singlova i obrada, koje su Hellacopters tokom godina pretvarali u sopstvene pesme, a neretko zvuče bolje od originala.
Obrade koje često zvuče bolje od originala
Upravo su coveri bili važan deo identiteta ovog benda, koji su odlično dopunjavali njihove autorske, sada već kultne, prljave garažne klasike. Kada Nicke, Kenny, Bobba, Robert, Dregen i nesrećno stradali Strängen obrade neku rokenrol himnu, rezultat nikada ne zvuči kao puko odavanje počasti.
Hellacoptersi tim pesmama umeju da udahnu sopstvenu energiju i garažnu estetiku, toliko ubedljivo da često deluje kao da su ih sami napisali.
Na ovoj kompilaciji tako se mogu čuti njihove verzije pesama izvođača poput MC5, Alice Coopera, Ramonesa, The Damned, Radio Birdman, Motörheada, Lynyrd Skynyrd… Tu su i kultni andergraund bendovi, poput Nomads, koji su oblikovali istoriju i zvuk garažnog rokenrola. Ili jednostavno rečeno – iskrene i istinske pobune, sa bučnim gitarama.
Veliki plus ovog izdanja je i to što su gotovo sve pesme remasterizovane, pa zvuče snažnije i “masnije” nego ikada. Gitare su namunjene i režu na pravom mestu, ritam sekcija udara pravo u stomak, a energija benda ostala je netaknuta uprkos stažu i hiljadama kilometara puta.
“Long Gone Losers” otvara plejadu hitova
Iako je tehnički reč o kompilaciji, Cream of the Crap Vol. 3 funkcioniše kao punokrvno izdanje. Nikako ne ostavlja utisak da je bend nasumično skupio “ostatke” iz svoje arhive. Kako i da zvuči tako, kada počinje jednom od njihovih najboljih stvari ikada – “Long Gone Losers”?!?
Ploča ima tok ozbiljnog albuma i nijedna pesma nije tu da popuni mesto, već se rifovi, solaže i melodije savršeno nadopunjuju.
Zato smo nakon poslednjeg tona maestralne “Underground Confusion”, koja zatvara ploču, ostali gladni za još gitarskih bravura. Rešenje se nametnulo samo – pustiti ga ponovo na repeat, a potom preći na celokupnu diskografiju jednog od najdražih i najpotcenjenijih bendova, koji nosi rokenrol tetoviran na srcu. Koliko tu tek ima hitova…
Za stare fanove to je prilika da se podsete zlatne ere Hellacoptersa i ponovo otkriju neke zaboravljene bisere. Za nove slušaoce, možda i najlakši ulaz u svet benda koji već tri decenije dokazuje da rokenrol ne mora da bude komplikovan, da bi bio moćan.
U godini u kojoj se već pojavilo dosta dobrih ploča, The Hellacopters su još jednom uspeli da izvuku keca iz rukava. Cream of the Crap Vol. 3 možda nije klasičan studijski album, ali je bez dileme zasad jedno od najboljih rokenrol izdanja 2026, koje će se slušati najglasnije u godinama koje slede.
Ovim izdanjem trilogija “Cream of the Crap” zapravo je lepo zaokružena, ali poznajući tempo kojim Hellacoptersi rade poslednjih godina, teško je poverovati da se priča ovde završava.
Bend je oduvek voleo da objavljuje singlove i EP-jeve koji nikada ne završe na studijskim albumima. Uostalom svi znaju da su momci istinski zaljubljenici u vinil. Zato nije nemoguće da u nekom doglednom periodu fanove ponovo obraduju još jednom porcijom prljavog arhivskog audio blaga.
Novi album Gluecifera izuva iz cipela: Trijumfalni povratak norveških kraljeva roka
