Spolja izgleda kao da si pogrešio adresu.
Oronula fasada, otpada malter, deluje kao da je zgrada zrela za rušenje. Ništa što bi te nateralo da zastaneš duže od par sekundi.
Onda neko otvori vrata i shvatiš da to nema veze sa onim što se krije unutra.
A unutra – previše svega. Čula rade prekovremeno, što bi rekao XTC.
Prvo dvorište. Pa još jedno.
Hodnik, pa stepenice koje vode gore, pa još jedna prostorija koja nema veze sa prethodnom.
Na galeriji si i gledaš scenu kao iz Blade Runnera.
Sobe se nadovezuju jedna na drugu, kao da ih je neko dodavao bez plana. Svaka ima drugačiji vajb i izbor cuge za barom.
Svetla, grafiti, stari nameštaj koji izgleda kao sa Najlona i da je tu završio slučajno.
Nije.
U jednom ćošku neko sedi u raspadnutom Trabantu i pije pivo. Niko se ne okreće.
Kao da je to najnormalnija stvar na svetu.
Na galeriji gužva, dole još veća. Ljudi pričaju na različitim jezicima. Svi pokušavaju da se pomere, ali nema gde.
Muzika dolazi sa više strana odjednom, bas tuče u grudi. Elektronika, nešto što podseća na gitare, pa opet nešto treće.
Nije bitno šta tačno svira – bitno je da sve ide u isto vreme.
I savršeno vozi.
Neki znaju gde su došli, drugi nemaju pojma. Razlika se vidi u prvih deset minuta.
Vrlo brzo prestaješ da pokušavaš da pohvataš gde si bio i otkuda si došao.
Samo zastaneš negde u lavirintu, gde se ne čeka preveliki red za šankom i gde ima mesta za čašu.
I tu ostaneš.
Ne zbog muzike. Zbog svega. Senses working overtime, sećaš se?
Red napolju raste, unutra nema mesta, ali ljudi i dalje ulaze. Neko se probija do šanka, neko odustane, neko se samo nasloni na zid i ostane tu narednih sat vremena.
Ima trenutaka kad deluje kao da je mesto progutalo samo sebe.
I onda, bez nekog posebnog razloga, odlučiš da uzmeš još jedno piće.
I još jedno.
Shvataš da je “previše svega” zapravo ono što drži celu stvar na okupu.
Szimpla nije mesto gde ideš da “izađeš”.
Više je mesto gde shvatiš da izlazak ne mora da ima smisla.
Trinkteufel: Bar u kojem ne biraš piće, nego ostaješ dok se boje ne rastope
