U Gotskoj četvrti Barselone nije teško pronaći dobar bar – ima ih na svakom koraku. Ali pronaći onaj u kojem ćete se osećati kao domaći, a ne kao još jedan izgubljeni turista, malo je teža misija.
Srećom, ne i nemoguća. Bar Mariatchi je baš takvo mesto, a od La Plaça Tripi deli vas svega nekoliko minuta hoda.
Dovoljno da iza sebe ostavite jedan od najhaotičnijih delova Barri Gotic-a.
Na malom Trgu Džordža Orvela motaju se prodavci piva, dileri, džeparoši, ulični zabavljači i turisti koji pokušavaju da se probiju kroz gužvu, dok mossos d’esquadra kruži, čekajući sledeće mušterije za maricu.
Barselona ovde diše punim plućima, ali će nekom ostaviti utisak da je ponekad i sama sebi preglasna.
Onda skrenete u Carrer dels Còdols, slabo osvetljenu kamenu uličicu koju biste vrlo lako mogli da promašite.
Baš tu se od pogleda znatiželjnika sakrio Bar Mariatchi.
Za reklamom nema potrebe. Mariatchi je odavno postao deo lokalne legende i za njega se ne saznaje preko turističkih vodiča, već od ljudi koji ovde godinama dolaze.
Slučajnih gostiju skoro da i nema. Za velikim drvenim šankom sede lokalci, muzičari i ekipa koja se poznaje godinama. Poneki zalutali putnik brzo će shvatiti da nije upao u turistički bar, već u dnevnu sobu jedne čitave scene.
Ako znate koju reč španskog ili katalonskog, upotrebite je. Engleski će razumeti, ali “hola”, “bona nit” i “un Hydromiel, por favor” mnogo bolje prolaze.
Prava čar krije se u sitnim detaljima. Mali poster Casa Babylon odmah pored šanka, burići oslikani motivima kao sa omota Mano Negre pretvoreni u stočiće, majice bendova za koje verovatno niste ni čuli, a ovde odavno imaju kultni status. Nećete ih pronaći u suvenirnicama Las Ramblasa.
Bar Mariatchi kompilacije na policama su posebna priča. Na njima nema velikih svetskih hitova, niti ćete ih pronaći na netu, ili u muzičkim prodavnicama. Mali komad alternativne scene Barselone koji možete poneti kući, baš kao bocu njihovog Hydromiela ili vermuta Mariatchi.
Teško da ćete iz ovog mediteranskog raja poneti autentičniji suvenir.
Sa zvučnika gruvaju reggae, ska, latin punk, rocksteady i mestizo. Utkani su u identitet ovog mesta, pa nije slučajno što je za šankom redovna ekipa koja je od uličnih nastupa izgradila jednu od najuzbudljivijih muzičkih scena Evrope.
Che Sudaka, Microguagua, Mañana Me Chanto možda vam ništa ne znače, ali posle posete Mariatchiju neće vam izlaziti iz glave. Rado navrate na piće, a ponekad uzmu i instrumente u ruke i spontano zasviraju. Za svoju dušu, na opštu radost svih prisutnih.
Godinama kruži priča da je Manu Chao lično vlasnik bara. Istina ili legenda, nije ni važno. I on ponekad navrne, bez pompe, onako kako samo Manu zna. Uzme gitaru, popriča sa ekipom ili jednostavno popije piće sa prijateljima, kao bilo koji drugi gost.
Kako se približava ponoć, Mariatchi potpuno menja ritam. Razgovor postaje glasniji, neko podigne čašu Hydromiela, drugi naruči vermut, a vrela mediteranska krv polako preuzima kontrolu.
Nije to buka turističkih barova na Rambli, već vesela, zarazna atmosfera zbog koje ćete ostati mnogo duže nego što ste planirali. Ko zna, možda zapevate refren koji pola bara zna napamet, a obična noć se bez najave ovde lako pretvori u pravu malu feštu.
Ako želite da upoznate Barselonu koju njeni stanovnici i dalje smatraju svojom, teško da ćete pronaći bolje mesto.
Ovaj mediteranski megapolis ima bezbroj barova, ali samo nekolicina postane deo njegove duše.
Mariatchi je odavno među njima.
