Na uglu, ništa posebno spolja, samo ulaz izoveravan grafitima. Unutra – potpuno druga priča.
Sa zidova i plafona vrebaju lobanje i kosturi, a iza šanka stoje dvoje pretetoviranih, od kojih cura ima tikove, koji izgledaju kao da su izašli iz Pobesnelog Maksa.
I to na esidu.
Dok razmišljaš šta ćeš da uzmeš, sa šanka te gleda bronzana lobanja đavola, drži menije dok se ceri i kao da proverava da li si na pravom mestu.
Posle par sekundi prestaješ da razmišljaš i uzimaš šta god ti sipaju u čašu.
U drugoj prostoriji neko cepa stoni fudbal, svaka lopta je mini finale, dok sa plafona posmatra “nečastivi”. Ništa se ovde ne dešava slučajno.
Ako zaboraviš gde si, wc je tu da te podseti.
Na ulazu Motörhead. Unutra gorila i poruka: “Samo jaki opstaju”. Čudno je koliko to u tom trenutku ima smisla.
Sa zvučnika tuku opaki pank, hardkor i rokenrol bez pauze, a ekipa je galerija likova koji bi inače bili “razbacani” po 10 drugih mesta. Nitne, čirokane, Turbojugend, rokabilijevci, lokalni frikovi i poneki lik koji je svratio na jedno pivo.
Obično ne ostane na jednom. Već deset. Ako te ovakva mesta voze, ima ih još po gradu.
Na zidu stoji FCK NZS, čisto da ne bude zabune gde si završio to veče.
Trinkteufel postoji od kraja devedesetih i kroz njega je prošlo više svirki nego što ima mesta na zidovima da se sve to dokumentuje. Nekad se sve prelije napolje: bina ispred lokala, puna raskrsnica panksa, par hiljada ljudi koji stoje tu kao da je najnormalnija stvar na svetu.
Turnstile na par metara od ulaza.
I niko ne pravi veliku priču od toga.
Pivo je nešto iznad tri evra, šotovi oko dva. Dovoljno da ostaneš duže nego što si planirao.
I verovatno duže nego što bi trebalo. Ali to je jače od tebe, a sutra ćeš ponoviti ako se ukaže prilika.
Novosadski pabovi i klubovi u kojima i dalje grmi pravi rokenrol zvuk
