Tačno četrdeset godina nakon objavljivanja (7. oktobra 1986.), Reign in Blood više ne mora nikome da dokazuje svoje mesto u istoriji metala. Treći album Slayera traje manje od pola sata, a ostao je možda i ključna ploča thrash metala i album čiji se uticaj odavno proširio daleko izvan granica žanra.
Slayer već tada nikako nije bio bend kojem je bilo potrebno objašnjavati kako da zvuči opasno. Show No Mercy i Hell Awaits već su ih smestili među najekstremnije predstavnike nove američke metal scene, a Jeff Hanneman i Kerry King spremili su pakleni materijal koji će postati Reign in Blood. Međutim, do tada se nisu susreli sa producentom poput Rick Rubina.
Iz današnje perspektive, kada se često spaja nespojivo, kombinacija možda ne zvuči neobično, jer je Rubin tokom karijere radio sa praktično svima: od Johnny Casha i Red Hot Chili Peppersa do System of a Down. Sredinom osamdesetih situacija je bila sasvim drugačija. Njegovo ime bilo je vezano prvenstveno za hip-hop i Def Jam, izdavačku kuću koju je pokrenuo sa Russell Simmonsom, a metal album nikada ranije nije producirao.
Međutim, baš je čovek bez iskustva u snimanju gitarske muzike čuo nešto što će značajno odrediti zvuk legendarnog Reign in Blood.
Kada brzina postane mutljavina
Rubina je kod ekstremno brzo odsviranog heavy metala najviše mučio način na koji je sniman. Dugački tonovi i obilje reverba odličan posao su radili pri sporijem tempu, ali kada bend ubrza do granice ludila, poput Slayera, Metallice i njihovih savremenika, zvuk lako počinje da se pretvara u mutljavinu.
Kako je mnogo godina kasnije objasnio u razgovoru koji prenosi Far Out Magazine, nije želeo nejasnu kakofoniju basa i gitara, već puls. Ako je muzika toliko brza, tonovi moraju da budu dovoljno kratki i jasni da bi svaki mogao da se čuje.
Inženjeru Andy Wallaceu čak je pustio Metallicu kao primer onoga što mu smeta kod tadašnje produkcije. Kako prenosi Guitar.com, nije problem bio u bendu ili samoj muzici, već u pokušaju da se ogroman gitarski zvuk ugura u tempo u kojem tonovi nemaju dovoljno prostora i počinju da “gaze” jedni druge.
Wallace je znao kako tu ideju da sprovede u delo. Reign in Blood sniman je u Hit City Westu u Los Anđelesu, gde je upravo on postavljao mikrofone, povezivao opremu i “hvatao” zvuk benda. Mnogo godina kasnije za Sound on Sound opisao ga je kao najagresivniju muziku sa kojom se do tada susreo.
Razliku nije potrebno tražiti lupom. U odnosu na Hell Awaits nestao je dobar deo produkcijske “magle”, gitare se jasno razaznaju, Lombardov bubanj ima direktniji udarac, a ispod sumanute brzine mnogo bolje se čuje bend precizan poput švajcarskog sata.
Deset pesama i oko 29 minuta – više nego dovoljno za album
Slayer je želeo kraće i brže pesme nego na Hell Awaits, a tek kada su završavali snimanje pojavilo se pitanje koje danas zvuči gotovo komično.
Deset pesama trajalo je svega oko 29 minuta.
Tom Araya je pogledao ukupnu minutažu i pitao Wallacea da li je tačna, zabrinut da možda nemaju dovoljno materijala za album. Rubin nije video nikakav problem: imali su deset gotovih pesama sa strofama, refrenima i solažama, šta bi, dođavola, moglo da fali?
U toj brzini čuje se i ono što je thrash od početka dugovao hardcore punku. Kod Hannemana je ta veza bila naročito očigledna, od muzike koju je slušao, do čuvene Dead Kennedys nalepnice na gitari. Metalizirani rifovi, punkerska brzina i agresija već su se početkom osamdesetih sudarali sa obe strane tada još visoko podignute žanrovske ograde, a Slayer je taj sudar doveo do ekstrema.
Rubin se u isto vreme kretao kroz sasvim drugačiji muzički svet. Dok je radio sa Slayerom, bio je duboko uključen u nastanak Licensed to Ill Beastie Boysa, pa je Kerry King završio sa gitarom u “No Sleep Till Brooklyn”.
Dve ploče objavljene su iste 1986. godine i teško da su mogle biti žanrovski udaljenije, ali za miksetom se nalazio isti čovek.
Album koji CBS nije želeo da objavi
Reign in Blood zamalo se nije ni pojavio u prodavnicama. Problem je bio već u prvoj pesmi “Angel of Death”, odnosno Hannemanov tekst o nacističkom monstrumu Josefu Mengeleu i eksperimentima nad zatvorenicima u Aušvicu. Slayer su do tada već godinama pratile kontroverze oko satanizma, a sada su stigle i optužbe za naci propagandu, koje je bend odlučno odbacio.
Međutim, 1986. imale su i konkretnu posledicu.
CBS, preko čijeg Columbia Recordsa su distribuirana izdanja Def Jama, odbio je album. Los Angeles Times zabeležio je svega nekoliko dana kasnije da je Rubin ploču ponudio Geffen Recordsu, koji je prihvatio distribuciju.
Reign in Blood je bez ozbiljne podrške rok radija stigao do 94. mesta Billboardove liste, što danas deluje gotovo nebitno, naspram reputacije koju je album stekao.
Jer, 40 godina kasnije, njegovih 29 minuta i dalje zvuči kao udarac u glavu koji lomi kosti lobanje. Ploču otvara jedan od najprepoznatljivijih urlika u metalu, a kada poslednji pljusak u “Raining Blood” utihne, teško je poverovati da traje manje od prosečnog bezveznog sitkoma.
Rick Rubin nije izmislio Slayerovu brzinu, agresiju niti rifove. Uradio je nešto mnogo jednostavnije: čuo je šta se krije ispod buke i pronašao način da to izađe iz zvučnika kako treba.
Četrdeset godina kasnije, Reign in Blood i dalje radi baš ono zbog čega je 1986. bio toliko opasan. Samo sada više niko ne može da kaže da ga nije dobro čuo.
Izvori: Faroutmagazine.co.uk, Guitar.com, Soundonsound.com, Latimes.com
Dave Mustaine polako spušta gitaru: Leva šaka zaustavlja jednu od najvećih priča thrash metala
