Sedamdesete su bile veoma čudno vreme, posebno iz današnje perspektive.
U Holivudu su se snimali filmovi koje danas verovatno ni Bolivud ne bi pokušao da napravi, a još manje bi dobili zeleno svetlo producenata i osiguravajućih kuća.
Režiseri su se trudili da pomere granice, nije bilo veštačke inteligencije da “odradi” opasne scene, pa su glumci često pristajali na sulude ideje.
Reč “bezbednost” na snimanju gotovo da nije postojala u rečniku.
Upravo u tom periodu nastala je ideja za film, koji će decenijama kasnije dobiti nezvaničnu titulu najopasnijeg ikada snimljenog.
Danas je poznat po imenu “Roar“(najbliži prevod na srpskom glasio bi rika ili urlik, mada ga i domaća publika poznaje po originalnom nazivu).
Većina ljudi za njega nikada nije čula, iako iza sebe ima jednu od najneverovatnijih priča u istoriji sedme umetnosti.
Kako piše Vice, ideja se rodila početkom sedamdesetih, kada su producent Noel Marshall i njegova supruga Tippi Hedren, zvezda Hičkokovih “Ptica”, tokom boravka u Africi naišli na napuštenu kuću, u kojoj je živelo nekoliko lavova.
Prizor ih je toliko fascinirao da su odlučili da snime film, u kojem će velike mačke biti glavne zvezde.
Zvuči dovoljno suludo da niko verovatno tu ne bi ni kročio nogom, a ne snimao film.
Međutim, odlučili su da realizuju tu ideju…
Kada lavovi postanu članovi porodice
Marshall i Hedren otišli su korak dalje. Verovali su da će suživot sa životinjama smanjiti rizik od nesreća na snimanju, pa su mladunce lavova i tigrova počeli da odgajaju u svojoj kući u Los Anđelesu.
Godinama su živeli okruženi predatorima, od kojih bi većina ljudi napunila gaće od straha čak kada ih vide iza debelog stakla u zoološkom vrtu.
Kada je snimanje konačno počelo 1976. godine, na setu se nalazilo čak 132 velike mačke.
Lavovi, tigrovi, leopardi i pume slobodno su se kretali među glumcima i članovima ekipe.
Nije bilo zelenog platna, niti kompjuterskih efekata. Samo divlje životinje od krvi i mesa i pravi ljudi.
Iskreno, pravo je čudo što katastrofa nije počela mnogo ranije.
Na snimanju su stradali gotovo svi
Tokom snimanja povređeno je najmanje sedamdeset ljudi, mada pojedini izvori navode da je broj verovatno bio i znatno veći.
Sam Noel Marshall više puta je bio ugrižen, a čak je u jednom trenutku dobio i gangrenu.
Snimatelj Jan de Bont, koji će kasnije režirati filmove Speed i Twister, jedva je izbegao mnogo ozbiljnije posledice nakon što ga je lavica gotovo skalpirala.
Završio je sa više od stotinu šavova po glavi i telu.
Melanie Griffith zadobila je toliko ozbiljne povrede lica, da je morala na rekonstruktivnu estetsku operaciju.
Čitava produkcija izgledala je kao kombinacija filmskog seta i improvizovane poljske bolnice.
A opet, uprkos hororu na snimanju, iako nije bio u pitanju taj žanr, niko nije odustajao, što danas deluje potpuno nezamislivo.
Film koji je propao, a postao legenda
Kada je “Roar” konačno stigao u bioskope 1981. godine, publika nije pokazala naročito interesovanje.
Film je zaradio tek mali deo od uloženih sedamnaest miliona dolara i postao ogroman finansijski fijasko.
Za Noela Marshalla to je bio i poslednji film koji je režirao i u kojem je glumio.
Međutim, vreme je prema ovom ostvarenju bilo blaže nego bioskopske blagajne, jer se gotovo niko ne seća zarade.
Ljudi ga pamte po činjenici da je to verovatno jedini film u istoriji, tokom kojeg je više od sedamdeset ljudi završilo povređeno, a da pritom niko nikada nije podneo tužbu.
To danas zvuči potpuno neverovatno, ali baš zbog toga “Roar” danas deluje kao relikt jednog potpuno drugačijeg vremena.
Onog u kojem su ljudi bili spremni da rizikuju gotovo sve zbog ideje koja im se učinila dovoljno velikom.
I kada je granica između hrabrosti, ludosti, genijalnosi i potpune neodgovornosti često bila toliko tanka, da ju je bilo gotovo nemoguće primetiti.
Izvor: vice.com
Monty Python i Sveti gral: Kako su Led Zeppelin i Pink Floyd spasili kultni film
