Početkom osamdesetih, dok je Jugoslavija živela jednu od najuzbudljivijih epoha svoje popularne kulture, procvata umetnosti i andergraunda, nekoliko stotina kilometara severnije alternativna muzika nastajala je u sasvim drugačijim okolnostima. U Čehoslovačkoj, gde se još dobro pamtila sovjetska invazija iz 1968. godine, punk i post-punk nisu bili samo pitanje muzičkog ukusa.
Za one koji su želeli da stvaraju mimo državnih pravila, već i samo pravo na javni nastup ili objavljivanje ploče predstavljalo je ozbiljnu prepreku.
U takvoj atmosferi, u Bratislavi je početkom osamdesetih nastala Maťkovia, jedan od pionira slovačkog post-punka. Bend čije su pesme snimane krišom, distribuirane na presnimljenim kasetama i zvanično objavljene tek kada se svet u kojem su nastale već uveliko raspao.
Više od četiri decenije kasnije, njihova muzika ponovo izlazi na svetlost dana, zahvaljujući bratislavskoj izdavačkoj kući 42far. A sa njom se vraća i priča o jednoj alternativnoj sceni koja je, uprkos izolaciji i cenzuri, pokušavala da uhvati korak sa savremenim svetskim zvukom.
Dve socijalističke zemlje, dva različita (muzička) sveta
Da bismo razumeli okolnosti u kojima je Maťkovia nastala, dovoljno je da pogledamo šta se u isto vreme događalo u Jugoslaviji.
Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih, punk i novi talas uneli su ogromnu količinu sveže energije u domaću muzičku scenu, neretko uz zadiranje u škakljive i zabranjene teme. Beograd, Zagreb, Ljubljana i Sarajevo bili su epicentri tog talasa, ali ništa manje važnu ulogu nisu imali ni Novi Sad, Rijeka i Pula, kao i brojna manja mesta.
Svaki grad razvijao je sopstveni zvuk, estetiku i umetničke krugove, od kojih su neki, uprkos cenzuri, stigli i do mejnstrima, makar označeni etiketom “šund”.
Pankrti, Paraf i Pekinška patka otvorili su vrata novoj generaciji, dok su Šarlo akrobata, Idoli, Haustor, Film, Luna i La Strada pokazivali koliko daleko može da se pobegne od ustaljenih rokenrol obrazaca. Muzika je upijala post-punk, ska, reggae, elektroniku, funk i avangardu, često gotovo istovremeno sa scenama u Londonu, Njujorku ili Mančesteru.
Sve se to odvijalo u jednopartijskoj socijalističkoj državi, ali sa diskografskim kućama koje su objavljivale novu muziku, omladinskom štampom koja je o njoj pisala, domovima kulture, klubovima, festivalima i publikom spremnom da se u potpunosti prepusti eksperimentu.
Naravno, ni jugoslovenska kulturna sloboda nije bila bez granica. Laibach je možda najupečatljiviji primer umetničkog projekta koji se direktno sudario sa političkim i društvenim tabuima. Njihova provokativna estetika, upotreba totalitarne ikonografije i konceptualni pristup umetnosti izazivali su zabrane i sukobe sa institucijama, dok su istovremeno gradili međunarodnu reputaciju i, kao jedan od osnivača umetničkog kolektiva Neue Slowenische Kunst, učestvovali u stvaranju mnogo šireg umetničkog pokreta.
Ipak, jugoslovenska alternativna scena imala je mogućnosti koje su mnogim njenim savremenicima u državama sovjetskog bloka bile nedostižni san.
U Čehoslovačkoj, iza te razlike stajala je i trauma Praškog proleća.
Muzika posle sovjetskih tenkova
Sovjetska invazija 1968. godine ugušila je pokušaj reforme čehoslovačkog socijalizma. Usledio je period poznat kao normalizacija, tokom kojeg su politička kontrola, cenzura i nadzor tajne policije ponovo postali sastavni deo svakodnevice.
Umetnici koji nisu pristajali na zvanična pravila suočavali su se sa zabranama, profesionalnim pritiscima i ograničenim mogućnostima javnog delovanja. Država je kontrolisala kulturne institucije i izdavaštvo, a prostor za nezavisnu umetnost opstajao je zahvaljujući neformalnim mrežama, privatnim okupljanjima i improvizovanim načinima distribucije.
Martin Burlas, kompozitor i osnivač Maťkovije, takvu atmosferu opisuje jednom rečju: zastrašujuća. U razgovoru za Bandcamp Daily priseća se kako je partitura koju je poslao festivalu savremene muzike u Varšavi jednostavno nestala na putu do organizatora.
Sumnjao je da je poštu nadzirala tajna služba.
Burlas je, međutim, imao i jedan neobičan adut. Radio je kao muzički urednik u državnoj diskografskoj kući Opus, što mu je omogućavalo pristup nekim od najboljih studija u zemlji. Upravo tamo je, sa grupom muzičara i kompozitora okupljenih oko Maťkovije, krišom snimao muziku koja nije imala šanse da prođe kroz zvanične izdavačke kanale.
Post-punk koji nije igrao po pravilima Varšavskog pakta
Dok je zvanična scena nudila “prihvatljive” izvođače (narodski rečeno – zabavnjake) i pažljivo kontrolisane sadržaje, Burlas i njegovi saradnici slušali su Talking Heads, Gang of Four i The Police. Iz tih uticaja nastajala je muzika nervoznog ritma, neobičnih bas linija, sintisajzera i hladnih i otuđenih vokala, sa dovoljnom dozom eksperimenta da se ne uklapa u partijske obrasce.
Ni tekstovi nisu bili naročito pogodni za državne kulturne komisije. Govorili su o otuđenju, usamljenosti i apsurdu svakodnevice, koristeći ironiju i metafore, umesto otvorenih političkih poruka.
U pesmi “Železné klietky” pojavljuju se krave zatvorene u male gvozdene kaveze. Burlas nije morao da imenuje režim da bi bilo jasno da pesma baš ne govori o poljoprivredi i uzgoju stoke.
Maťkovia tokom svog postojanja nije objavila nijednu zvaničnu ploču. Njeni snimci širili su se na kasetama koje su slušaoci presnimavali u tajnosti, dok je bend ostajao izvan legalnih koncertnih i diskografskih tokova.
A onda je, posle nekoliko godina andergraund života, konačno stigla dozvola za nastupe, pa je bend održao jednonedeljnu turneju po kulturnim centrima. Pojavila se mogućnost da nastavi da radi javno, možda čak i da od muzike nešto zaradi.
Deo članova predložio je da ublaže zvuk i tekstove, kako bi postali prihvatljiviji široj publici i cenzorima. Međutim, Burlas nije hteo ni da čuje za takve kompromise.
Umesto da iskoristi priliku na koju su godinama čekali, raspustio je bend. Maťkovia je tako preživela godine cenzure i ilegalnog rada, da bi prestala da postoji praktično čim je dobila dozvolu da izađe pred publiku.
Zvuk koji je čekao svoje vreme
Tek 1991. godine, nakon pada komunističkog režima, nezavisna kuća Zoon Records objavila je dostupne snimke Maťkovije na CD-u, u malom tiražu.
Burlas je u međuvremenu nastavio da se bavi avangardnom i eksperimentalnom muzikom, a stare pesme dugo nije želeo ponovo da objavljuje.
Danas ih bratislavska kuća 42far vraća u opticaj, pružajući novoj publici priliku da otkrije bend koji je nastajao u isto vreme kada i neka od najvažnijih imena jugoslovenskog novog talasa, ali pod potpuno drugačijim uslovima.
Maťkovia nikada nije postala veliko ime evropskog post-punka. Nije imala diskografiju koja se prodavala širom kontinenta, niti turneje na kojima bi upoznala srodne bendove.
Njihova muzika putovala je uglavnom od jednog do drugog deka kasetofona, daleko od očiju zvaničnih institucija.
Četiri decenije kasnije, ti snimci pokazuju da iza Gvozdene zavese nije nedostajalo ideja, talenta, a još manje želje za eksperimentom.
Međutim, nedostajala je sloboda da ta “čudna” i nepokorna muzika stigne do publike.
Izvor: daily.bandcamp.com
Wrishlas – “Glizaster”: Debi album novosadskog punk benda koji odavno ne zvuči kao da je prvi
