Obaveze su nas, nažalost, sprečile da prisustvujemo prvom danu ovogodišnjeg izdanja festivala Ljubav i Bes, ali ako je suditi po utiscima ekipe koja je bila prisutna, lestvica je već u petak bila podignuta prilično visoko. Sve što smo čuli svodilo se na isto: bendovi, atmosfera i organizacija bili su na vrhunskom nivou. Drugog dana zato nije bilo dileme da li da se zaputimo na Klisu. Jedino novosadski GSP očigledno nije bio obavešten o našim planovima.
Odlazak do Klise ponekad ume da deluje kao putovanje u drugi grad, posebno kada negde žurite, a novosadski gradski prevoz odluči da vas ubedi kako je zbog rupa u redu vožnje pravo uživanje čekati plavi Volvo. Zahvaljujući liniji broj 5 i četrdesetak minuta provedenih na klupi ispred SNP-a, na Liniju 109 smo zakasnili, odnosno stigli taman da uhvatimo sam kraj nastupa devojaka iz Zagreba. Čuli smo da su bile odlične, pa ostaje ono staro: više sreće drugi put, ili budi pametniji pa se pouzdaj u taban-fijaker ili taksi.
Od autobuske stanice, čim se pređe most preko kanala, do K9 Stationa ima još desetak minuta pešačenja kroz živopisne predele Vidovdanskog naselja. Ispred kluba fina gužvica i mnogo dragih, poznatih faca, taman dovoljno vremena da se slisti pivce pre ulaska, dok unutra već počinje da žeže australijski Grim Rhythm.
Berlin? Ne, Klisa kraj kanala
Ako dosad niste bili u K9 Stationu, prva stvar koja vas uhvati nespremne je koliko sve ozbiljno i profi izgleda. Bina je vrhunska, svetlosni efekti takođe, zvuk perfektan, a prostor dovoljno širok da čovek na trenutak može da pomisli da se teleportovao u neki berlinski klub, a ne u nekadašnji televizijski studio na Klisi, kraj kanala.
A kada su pritom na stejdžu trojica Ozija koji jedu svoje instrumente za doručak, a za večeru su i dalje gladni da sve to “istresu” na binu, uboli ste džekpot.
Grim Rhythm svira instrumentalnu mešavinu metala, stonera i sludgea, začinjenu daškom HC-a, uz opasnu težinu u najboljem smislu te reči. Pritom deluju vrlo zajebano: basista fura istetoviranu paukovu mrežu na glavi, ali mnogo važnije od vizuelnog utiska je ono što izlazi iz zvučnika. Nas su pristupom podsetili na The Aggros, solo projekat Parisa Mayhewa iz Cro-Magsa, upravo zbog tog, ne baš uobičajenog, instrumentalnog sudara HC-a i metala.
Čovek bi pomislio da su uz ovakav zvuk reči i urlik gotovo obavezni, ali opaka trojka iz Australije prilično brzo razuverava sve prisutne. Bez pevača, bez predaha i bez rupe koju bi vokal navodno trebalo da popuni, Grim Rhythm isporučuje brutalan set koji je dobar deo publike pratio razrogačenih očiju i otvorenih usta.
Pauzu koristimo da bacimo pogled na merch na kojem bi mogli da pozavide i ozbiljni strani festivali. Moglo je da se pazari gotovo sve, od festivalskih i bendovskih majica do ploča i drugih nosača zvuka, i to po više nego pristojnim cenama.
Skije, Yeti i rejv parti između dve gitarske oluje
Za to vreme Skier se ispred kluba razgibava i isteže pred nastup, dok se Yeti druži i fotografiše sa ekipom koja je izašla na puš i piš pauzu i još jedno pivce.
Upravo oni nastupaju sledeći.
Skier & Yeti su na bini retka zverka, kao da je neko spojio veoma alternativan koncert, rejv i neki čudan zimski sport, pa je bolje da ne postavljate previše pitanja i prepustite se vajbu sa stejdža, jer se ovo baš i ne viđa svaki dan. Skier u punoj opremi svira svoje skije (?!), odnosno instrumente napravljene od njih i snouborda, od basa i gitara do semplera, dok Yeti pod teškim krznom čuka bubnjeve. Mada, ko zna, možda to i nije kostim.
Alternativa se sudara sa elektronikom, ritam tera noge da se pomeraju u hipnotičkom ritmu, a svetlosni efekti pretvaraju nastup u svojevrsni rejv spektakl, od kojeg bi oni malo osetljiviji možda trebalo povremeno da skrenu pogled ako ne žele da ih rokne epi napad. Posle težine Grim Rhythma i pred ono što tek sledi, Skier & Yeti napravili su savršen rez večeri.
Frenzee: bend koji nećemo još dugo gledati na malim binama
Pozitivno raspoloženje je na zavidnom nivou, jer većina publike sa nestrpljenjem čeka nastup Frenzee, žestoke trojke sa Krita. Dobar glas se daleko čuje, a već od prvog odsviranog rifa postaje jasno i zašto. Energija je neverovatna, gitare tuku bez milosti, a zvuk podseća na rani Amyl and the Sniffers koji je prošao kroz Motörhead školu, usput pokupio dodatnu prljavštinu australijskog garažnog roka i pritom koketirao sa riot grrrl i hardcore punkom. Drugim rečima, muzički Molotovljev koktel koji je eksplodirao već u prvim sekundama.
Pevačica Apollonia ne miruje ni sekund, čas je na bini, čas među publikom. Iz njenog vokala izbija bes, dok bend iza nje cepa rifove koji potresaju K9 Station do temelja. “Unapologetically Me” nije samo naziv njihove pesme, već dosta precizan opis onoga što Frenzee demonstriraju pred publikom: uragan koji bez milosti ruši sve pred sobom.
Dok grčko-australijska trojka pegla bez predaha, vrlo brzo postaje jasno da ćemo ih uskoro gledati na mnogo većim binama. Frenzee su trenutno u ozbiljnom naletu, nesporno imaju kvalitet i isporučuju ubitačnu koncertnu energiju, pa je prava sreća uhvatiti ovakav bend praktično pred nosom na DIY festivalu u Srbiji. Sličan ugođaj letos su priredili High Vis, koje je bila privilegija gledati u prepunom klupskom prostoru Dorćol Platza, a sada je Ljubav i Bes na Klisu doveo Frenzee, baš u trenutku kada stvari oko njih počinju ozbiljno da se zakuvavaju.
Do kraja nastupa svi oko nas su nasmejani i u kolektivnoj ekstazi, a mnogi posle poslednjeg tona odlaze pravo do mercha po ploču ili majicu kao suvenir. Neki su bili toliko oduševljeni da su znojavi i ispolivani pivom zadovoljno krenuli kući, zaboravljajući da je ostao još jedan bend.
A posle ovakvog rokenrol uragana nije naročito zahvalno biti taj “još jedan” bend.
Posle uragana buka je ponovo u modi
Pogonu iz Slavonskog Broda pripala je čast da zatvori deveto izdanje Ljubavi i Besa, ali njih nije ni najmanje zanimalo što je deo mase zapalio kući. Bas, bubanj, opaka noizčina pomešana sa pankom i više nego živahan nastup bili su dovoljni da K9 Station nastavi da se trese u zaraznom ritmu.
Dok plete po svom instrumentu kao omađijan, basista Ivan bukvalno pleše po bini, a doboš precizno zakiva svaki odsviran ton. Kada biste zažmurili, ne biste verovali da su samo dvoje ljudi sposobni da naprave ovakvu kreativnu buku, koja je, čini se, i te kako ponovo u modi. Oni koji su sačuvali delić snage da poslednji bend isprate kako valja, dobili su završnicu kakvu je ovakvo veče zaslužilo.
Kada je sve utihnulo, sat je već uveliko otkucao dva posle ponoći. Ovoga puta nismo proveravali šta GSP misli o našem povratku kući, već smo pozvali taksi i sa širokim osmehom na licu napustili Klisu.
Ljubav i Bes je za dva dana u K9 Stationu pokazao kako izgleda DIY festival kada “uradi sam” ne služi kao izgovor da nešto bude sklepano po štap-kanap principu, nego kao razlog da se svemu posveti još više pažnje. Od izbora bendova, bine i zvuka, preko rasvete i vizuala, pa do mercha i čitavog prostora, sve je bilo odrađeno toliko ozbiljno da je teško poverovati da se iza svega ne krije velika festivalska mašinerija.
Međutim, ne. Iza čitave priče stoji besna ekipa sjajnih ljudi kojima je srce na pravom mestu i koji su svojom ljubavlju napravili festival za pamćenje, na Klisi, kraj kanala. I usput zadali ozbiljan domaći zadatak organizatorima koncerata širom Srbije.
Ko nije bio, ima za čim da žali. Vidimo se sledeće godine.
Scream u CK13: Veče kada je Novi Sad postao centar DC hardcore scene (FOTO)
