Dunavskom ulicom možete proći stotinu puta, a da nikad ne skontate da se u jednom od njenih pasaža krije mali komad Napulja.
Nema velike reklame, bašte koja zauzima pola ulice, niti konobara koji pokušava da vas namami unutra. Signal da treba da skrenete sa jedne od najprometnijih novosadskih pešačkih ruta biće žute klinker pločice. Recidiv nekog drugog, davno prohujalog vremena.
Prođete kroz pasaž i sa leve strane ugledaćete malu kućicu sa terasom. Dobro došli u Napoli Centrale.
Ovde vas neće dočekati italijanski dekor iz kataloga, crveno-beli karirani stolnjaci i plastična loza koja visi sa plafona. Šmek Napulja iskusićete na drugačiji način.
Maradona vas posmatra sa zida, tu je grb voljenog Napolija, poneki detalj sa juga Italije, stari filmski posteri i diskretna muzika koja ide u pozadini taman da razbije tišinu. Dovoljno da na trenutak zaboravite da je Dunavski park udaljen svega nekoliko koraka.
Iza svega stoji Paolo Marcucci De Marino, šarmantni napolitanski sportski novinar kojeg je u Novi Sad dovela ljubav. Kada je odlučio da jug italijanske čizme zameni vojvođanskom ravnicom, rešio je da Novosađanima objasni još jednu stvar: kako se pica pravi tamo gde je rođena.
Tu već dolazimo do mogućeg kulturnog nesporazuma i potencijalnog međunarodnog incidenta kada je u pitanju klopa.
Novosađani su decenijama navikli da na picu stave gotovo sve što pronađu u frižideru. Šunka, pečurke, masline, kukuruz, jaje, još malo sira, možda čak i slanina i kulen, pa eventualno kečap preko svega.
U Napulju stvari funkcionišu malo drugačije.
Meni nije telefonski imenik, a pica nikada nije ni zamišljena kao podloga na koju treba istovariti pola frižidera. Nastala je kao jednostavna hrana siromašnih, pa se savršenstvo oduvek tražilo u nekoliko dobrih sastojaka.
Margarita je možda i najbolji način da shvatite čitavu filozofiju Napoli Centrale. Kao ćevapi u dobroj kafani: ako ne valja ono najjednostavnije, džaba vam ostatak jelovnika.
Testo, pelat, mocarela, bosiljak i maslinovo ulje. Pet stvari iza kojih nema gde da se sakrije loša pica. Još bolja je bila verzija sa svežim paradajzom, koje danas, nažalost, više nema u ponudi.
Kada se sve sklopi kako treba, shvatite zašto je jedno od najprostijih jela na svetu preživelo bezbroj gastronomskih trendova.
Ako želite još sočniju varijantu, Napoletana stiže sa duplim pelatom. Siciliana ima pomalo fanki šmek i poseban ukus zahvaljujući plavom patlidžanu, dok je Vesuvio za fanove ozbiljne ljutine, pravi mali vulkan kako mu i ime kaže.
Za dane kada ste gladni kao vuk tu je Spaccanapoli, najbogatija verzija, koja pomalo prkosi napuljskom minimalizmu.
Osnova je, ipak, uvek ista. Testo, koje Paolo lično mesi i razvija, vodeći računa da ostane lagano i elastično, bez onog osećaja da ste posle ručka progutali kamen.
Šta ćete staviti preko njega već je druga priča.
Maslinovo ulje? Naravno. Bosiljak, rukola ili inćuni? Samo napred.
Sa Novosađanima je ipak išlo nešto lakše nego sa njihovim ustaljenim navikama.
Kečap nemojte tražiti. Napolitancu je već sama pomisao da njime zalijete dobru picu dovoljna da mu padne roletna.
Majonez ni ne pominjite ako ne želite ozbiljan međunarodni incident. Svetogrđe.
Napoli Centrale nema potrebu da glumi fensi italijanski restoran. Ovo je mala picerija za ljude kojima je važnije šta je izašlo iz peći nego kako će izgledati na Instagramu.
Baš zato toliko ljudi jednom slučajno pronađe pasaž u Dunavskoj, a onda mu se godinama rado vraća.
I kada pomislite da ste provalili sve napuljske detalje, ostaje još jedan.
Ime. Napoli Centrale nije dobio naziv po železničkoj stanici, već po istoimenom bendu koji Paolo obožava.
Nekako i priliči mestu u kojem se Napulj preselio u Novi Sad kroz muziku, Maradonu, fantastično testo i italijansku tvrdoglavost da jednostavne stvari ne treba popravljati ako već rade kako treba.
A onda se pune tibe i sa širokim osmehom vratite kroz pasaž i ponovo izađete u Dunavsku.
Napulj ostaje iza žutih pločica, do sledećeg puta.
Oblomov: Oaza dobrog zvuka u centru gde leto već skoro 3 decenije ima pravi novosadski vajb
