Kad je krajem marta objavljeno da High Vis svira u Beogradu, trebalo se na vreme spremiti za taj spektakl u najavi. Par meseci ranije, kada su nastupali kao zagrejavanje Turnstile-u u Berlinu zvuk nije bio njihov prijatelj, a i svirali su kao prvi bend te večeri.
Sada je bila prilika da se High Vis sa skauzerskim uraganom na vokalu konačno pogleda u klupskoj atmosferi, koja im svakako više leži, a Dorćol Platz je, ispostaviće se, bio pravi izbor.
Okršaj sa publikom bio je zakazan za 17. jun, pa smo iz Novog Sada kombezom stigli nešto posle osam. Dovoljno rano da uhvatimo tonsku, fotkamo se sa bendom i oslušnemo delić onoga što nas čeka kasnije tokom večeri.
Idealno zagrevanje sa hladnim pivom u ruci, da ohladi ovaj topao junski dan.
Dok je bend proveravao zvuk, napolju je išla utakmica DR Kongo – Portugal na velikom video bimu, a desetak metara dalje otkrili smo pravi dragulj. Pivnica Gvint, beogradske kraft pivare istog imena, po veoma pristupačnim cenama za današnje uslove, sa osam piva na pipi.
Malo li je, u ovakvom beogradskom hipsterskom raju?
Nekoliko pabova, gomila poznatih faca iz Novog Sada, srdačna atmosfera i jedan od najuzbudljivijih evropskih bendova poslednjih desetak godina u neposrednoj blizini.
Iskreno, bilo je mnogo gorih načina da se provede sreda veče.
Predgrupa je u međuvremenu završila svoj deo posla, a mi smo, bez ikakve griže savesti, više pažnje posvetili tome kako puca tiket nego njihovoj set-listi.
Nekad čovek jednostavno mora da postavi prioritete.
Udarac u pleksus od prvog takta
Ulazak unutra doneo je prvo prijatno iznenađenje večeri: pivo je koštalo nešto više od 400 dinara, za Beograd – odlično.
Ko god redovno posećuje koncerte zna da je to danas skoro pa humanitarna cena.
Drugo prijatno iznenađenje čekalo je kod merch štanda.
Duksevi i majice po cenama koje nisu zahtevale dizanje kredita, uz simpatičnog brku koji sve to prodaje u Minor Threat majici. Međutim ono zbog čega su fanovima oči momentalno zasijale bio je prvi, žuti High Vis album (No Sense, No Feeling), odavno rasprodat i praktično pretvoren u relikviju.
Krajnje je vreme bilo da se odradi reprint.
Posle toga više nije bilo razloga za preterano zadržavanje, jer su se momci već uveliko namestili na bini.
Pravac pivo i prvi red, gde nas je sačekao udarac direktno u pleksus. Za start “Drop Me Out” i odmah posle “Walking Wires” – dve megahitčine na samom početku.
Od prvog takta bilo je jasno da High Vis nije bend koji kreće polako, već poput podivljalog Mini Morisa punom brzinom. Bez kočnica.
Pesnice su odmah poletele u vazduh, refreni su krenuli da se pevaju iz sveg glasa, a prvih nekoliko redova brzo je zakuvalo pogo vir.
“Talk For Hours”, “Altitude”, “Out Cold”, “Bastard Inside”, “Choose To Lose”, “Mind’s A Lie” – hitovi se samo ređaju, bez vremena za predah.
High Vis danas zvuči kao bend koji je konačno pronašao idealan odnos između post-panka, post-hardcorea, Oi! muzike i svega onoga što kritičari vole da zatrpavaju prefiksom “post”.
U praksi to znači da zvuče kao eksplozija koju je nemoguće uredno spakovati u jednu fioku.
Kada publika postane deo benda
Graham Sayle je tokom cele večeri delovao kao čovek koji ne priznaje postojanje bine kao fizičke prepreke.
Sa svojim prepoznatljivim scouse akcentom i debelom kajlom oko vrata, neprestano je ulazio među ljude, unosio im se u lice sa mikrofonom i “terao” ih da zajedno sa njim pevaju refrene.
To ne možeš odglumeti – ili si takav, ili nisi.
Sve je ličilo na situaciju u kojoj je pevač odlučio da bude deo publike, a publika deo benda.
U jednom trenutku bio je na rukama mase, dok je nastavljao da peva, u drugom već nazad na bini.
U trećem više niko nije bio siguran gde se tačno nalazi.
U međuvremenu je postalo očigledno da ni majica neće preživeti koncert. Natopljena znojem završila je negde sa strane, pa je poslednji deo nastupa odradio go do pojasa.
Delom zbog vrućine, delom zato što je vreme da se tetovaže pokažu kako dolikuje.
Ni u prvim redovima nije bilo moguće ostati suv. Ako ste kojim slučajem držali pivo u ruci, velika je verovatnoća da je makar polovina završila po vama, ili nekome za vratom.
I niko se zbog toga nije žalio.
Poseban detalj večeri bio je basista koji je početak koncerta odsvirao u beloj Stone Island parki. U junu, u hali.
Međutim, imidž je imidž i sa tim nema za*ebancije.
Bend koji okuplja sve pod istim krovom
Pritom, publika je bila upravo onakva kakvu biste očekivali na koncertu High Visa.
Pankeri, koreri, skinheadi, indie klinci koji su došli iz radoznalosti, ili prevalili stotine kilometara zbog “malog” benda.
Neki prirodni skinsi. Neki namerni. Ali svi na istom mestu.
Sa podignutim pesnicama i razvučenim kezom na licima.
U vremenu kada se ljudi dele na beskrajne mikro-scene, High Vis uspeva da okupi potpuno različite ekipe pod istim krovom, bez ikakvog napora.
Takve bendove ne viđamo često, a još ređe ih gledamo u klubovima.
A tek za 1700 dinara – to danas zvuči gotovo smešno. Srbija već dugo nije imala priliku da gleda bend ovog kalibra u klupskom prostoru, dok se još uvek nalazi u usponu.
Kada su se svetla konačno upalila, aplauz nije bio iz kurtoazije, već iz iskrene zahvalnosti.
Uzajamne. I publike i benda.
Nakon ovacija i opravka od “Trauma Bonds”, gužva se preselila na merch štand, gde je Graham potpuno opušteno razgovarao sa ljudima go do pasa, fotkao se i potpisivao ploče.
Napolju su svi pokušavali da se malo ohlade i dođu sebi nakon sat i kusur vremena, tokom kojih ih je ova post-pank mašina doslovno samlela.
Istaknuti pojedinci su na leđima nosili zalepljene potpisane set-liste kao ratne trofeje.
Mi smo, naravno, uradili ono što bi uradila svaka razumna osoba nakon ovakvog koncerta.
Popili još jedno pivo, a onda seli u kombi za Novi Sad.
Usput smo čak morali da čekamo da se otvori pumpa, jer je bila u toku primopredaja smene.
Nije idealna situacija kada vam treba pivo, a glasne žice su već sagorele.
Ali posle ovakve svirke čovek nauči da bude strpljiv – uostalom, neke stvari jednostavno moraju da se zaliju kako dolikuje.
High Vis je te večeri više nego zaslužio tu poslednju limenku na putu kući.
PIL posle 13 godina ponovo osvojio Beograd: “Anger is an energy” do kraja galaksije i nazad
