Početak avgusta obično nije vreme kada se u Novom Sadu očekuju neke velike svirke. Grad je poluprazan, oni koji su mogli odavno su zapalili na more, a nesrećnici koji su ostali traže spas pod klimom ili u hladu prvog drveta na koje naiđu, jer se asfalt bukvalno topi.
I baš tada, u Crnoj kući (CK13), dogodio se koncert koji je lako mogao da prođe potpuno ispod radara. Nije bilo neke posebne reklame osim par objava na mrežama, ali oni koji su trebali da znaju, znali su. Dugo se šuškalo po gradu o tome.
Nešto jače od šezdesetak ljudi i klub u kojem je vazduh nestao mnogo pre početka prvog odsviranog rifa. Da je bilo više mase, neko bi ozbiljno ostao bez kiseonika, ili bi se jednostavno svi kolektivno istopili.
I jedan od bendova koji je definisao DC hardcore zvuk, sa prvim dugosvirajućim izdanjem na Dischord etiketi. Scream. Samo nekoliko dana kasnije zasviraće na velikim binama Rebellion i Punk Rock Holiday festivala.
Sada u malom novosadskom klubu. Neke stvari jednostavno nemaju logike. Srećom.
Masa starija, uglavnom poznate face sa scene, slabo ima klinaca. Valjda se brčkaju na moru, nemaju pojma ko im je došao u goste, ili idu samo na koncerte bendova koje sami organizuju. Kako god, oni su na gubitku.
Merch štand i više nego bogat, ko je hteo da se ponovi, mogao je lepo da pazari. Majice 2.500, ploče 3.000, diskovi 1.200 dinara. U ponudi je bio i skejtbord sa logoom i pesmama benda, za one sa malo dubljim džepom.
Svakako će ići kao alva na velikim festivalima.
Dok svi pokušavaju nekako da se umire i iskuliraju u dvorištu i makar za koji stepen spuste temperaturu uz hladno pivo, na binu izlaze novosadski Shoplifters. Dobro poznato ime domaće scene, uvek je lepo videti ih na stejdžu. Veče otvaraju sa “YesMeansNo” i svojim prepoznatljivim spojem college roka i punk energije.
Savršeno su usvirani, red starih hitova, red novih stvari, Vojin već na početku dobacuje da im je ovo verovatno dvadeseti nastup u Crnoj kući, a Ćata lupa bubnjeve kao da prethodnog dana nije odsvirao ceo koncert sa Atheist Rapom na Šumstoku u Čortanovcima.
Publika se polako skuplja ispred bine, a isto tako polako posle nekog vremena izlazi napolje. Konstantna cirkulacija.
Ne zato što je bend loš, ili zato što je dosadno. Naprotiv, zvuče fantastično. Nego unutra jednostavno nema dovoljno vazduha, a znoj kaplje sa tavanice i svih prisutnih na prijatnih 50-ak stepeni.
Dok ljudi hvataju vazduh ispred kluba, članovi Screama opušteno sede na klupi u dvorištu i ćaskaju, kao da je to najnormalnija stvar na svetu. Tu su braća Pete i Franz Stahl, kao i basista Skeeter Thompson, koji bi se bez problema uklopio i u Bad Brains ako bi trebalo da uskoči umesto Darryla. Postavu čine i gitaroš Clint Walsh i bubnjar koji, sa dugačkom kosom ispletenom u dve kikice, neodoljivo podseća na Dave Grohla, nekadašnjeg člana Screama koji je iz ovog benda otišao u Nirvanu. Slučajna ili namerna aluzija na Foo Fighterse, ne znamo.
Gledaju šta se oko njih dešava, klimaju glavom i cupkaju nogom u ritmu Shopliftersa.
Teško je zamisliti bolji početak večeri za bend koji će za nekoliko dana stati na bine najvećih evropskih punk festivala.
Nakon poslednih taktova “Smile” usledio je preko potreban predah, pre nego što DC legende izađu na binu.
Pevač Pete izlazi u sakou, kravati i šeširu kao pravi gospodin – tako se stupa na binu posle 45 godina karijere. Doduše, na prvi pogled više podseća na Zvonka Bogdana, nego na frontmena hardcore benda iz Vašingtona.
Taj utisak traje možda sekund, dok pojačala ne zagrme. Nema zagrevanja i bespotrebnog trkeljisanja, odmah udarac direkt u pleksus sa “Take It From The Top” i “Came Without Warning”. Baš tako su i izleteli na stejdž CK13 – bez upozorenja.
Sviraju kao da je pred binom dvadeset hiljada ljudi, a ne nekoliko desetina duša. Odmah postaje jasno zašto neki bendovi ostaju veliki, bez obzira na pređenu kilometražu.
Kao vulkan energije, precizno natempiran da eksplodira u pravo vreme.
Plešu po instrumentima, a Pete ne miruje nijedne sekunde. Neprestano poziva ljude da priđu bliže, silazi među publiku i peva rame uz rame sa ljudima iz prvih redova. U jednom trenutku je na podu, u drugom uzima akustičnu gitaru, pomera stalak za mikrofon na sredinu mase i nastavlja koncert kao da bina više nije ni potrebna.
Ni ostatak benda ne spušta gas ni za jotu. Smenjuju se hitovi iz svih perioda karijere, od prvog Still Screaming do poslednjeg albuma DC Special.
Na bini su kao savršeno naštelovana mašina, cepaju bez trunke kalkulacije, kao da nisu duboko u sedmoj deceniji života. Tempo je ludački i teško je poverovati da se sve ovo događa u prostoru iz kojeg publika svakih nekoliko minuta izlazi da uhvati vazduh, jer se diše na škrge.
Unutra je pakao – izađeš da se malo “ohladiš” na plus 30, pa trk unutra da ne bi previše propustio. Tih šezdesetak ljudi prave odličnu atmosferu, ali najveća šteta je što gotovo da nije bilo klinaca, da vide kako praše iskusne kuke.
Jer ne dešava se često da bend koji je umešao prste u stvaranje američkog hardcore zvuka svira u klubu od stotinak ljudi u Novom Sadu, bez ikakve distance od publike.
Ređaju se “Laissez-Faire”, “Cry Wolf”, “Solidarity”… U nešto više od sat vremena spakovali su neverovatne 23 pesme! Masa ih pozdravlja aplauzom, a kez nikom ne silazi sa lica iako se svi kupaju u sopstvenom znoju.
Dok pokušavam da fotkam set listu, gitarista je jednostavno skida sa zida i daje mi je u ruke. Najbolji mogući suvenir sa ovakvog giga.
Na sat i po vremena Crna kuća nije bila mali klub u Novom Sadu, već jedna od stanica svetske hardcore turneje. I to ne usputna, već ravnopravna sa festivalima koji slede.
Grehota što se ovakve prilike tako retko ukazuju. Scream je nekako ostao u senci mnogo popularnijeg i izvikanijeg Biohazarda, koji je samo nekoliko dana ranije održao koncert u prepunoj Fabrici. Šteta.
Potpuno isceđeni i izmoždeni, ali sa osmehom na licima napuštamo CK. Vreme je za još jedno pivce ispred radnje na putu do kuće u tropskoj novosadskoj noći.
Da se razmene utisci kako je bilo dobro, uz osećaj da smo prisustvovali nečemu što se neće ponoviti.
Ovo je bio jedan od onih koncerata koji se pamte zato što su se dogodili pred premalo ljudi. Posebno će žaliti svi kojima su Minor Threat, Dag Nasty, Bad Brains i DC hardcore u srcu.
U paklu Crne kuće, Scream je pokazao kako izgleda bend koji ni posle četiri decenije ne zna da svira na pola gasa.
I hvala im na tome.
High Vis u Beogradu: Veče kada je engleska punk mašinerija samlela Dorćol Platz
