Da ste krajem šezdesetih godina prošlog veka kupili ganc novi skupocen set bubnjeva, možda nije bila najpametnija ideja ostaviti i dve palice pride, ako se u blizini muvao Keith Moon. Posebno ako ste želeli da ostanu u mint stanju.
Srećom po rokenrol, neko je to ipak učinio.
Tako je svet dobio jednog od najluđih, najkreativnijih i najnepredvidljivijih bubnjara u istoriji, čoveka koji nije bio samo deo ritam sekcije legendarnih The Who, već je sa ludačkom strašću tukao po kompletu kao da mu duguje ozbiljnu lovu, a prelazi su tek bili posebna priča.
Taj ludački pogled i strast ka (samo)uništenju nisu nestajali ni kad bi sišao sa scene, naprotiv. Hotelske sobe, televizori, alkohol i opijati, razvaljeni instrumenti i potpuno odsustvo instinkta za samoodržanjem, pretvorili su Moona u hodajući rokenrol mit. I to mnogo pre nego što su Sex Pistols počeli da pljuju po publici, ili Billy idol toliko partija po Tajlandu da su morali da pozovu vojsku.
Keith Moon je, jednostavno, bio punk pre punka, samo što to niko nije tako nazvao dok je bio za bubnjevima jednog od najvećih rokenrol bendova na planeti.
Lupao bubnjeve kao nečastivi
Prema nekom nepisanom pravilu, dobar bubnjar bi trebao da pazi kada da pojača tempo, a kada malo da iskulira. Keith Moon izgleda nikada nije dobio taj dopis.
Njegov način sviranja bio je prepun prelaza, činela i malih eksplozija, koji bi kod nekog drugog zvučali kao potpuna kakofonija. Keith je nekim čudom uspevao da od svega napravi haos koji ima smisla, pa su The Who na svom vrhuncu zvučali kao bolid u punoj brzini, koji će svakog trenutka izleteti iz krivine.
Kako primećuje Far Out Magazine, jedan od najboljih primera je “The Kids Are Alright”, pesma u kojoj je Moon za sopstvene standarde čak bio prilično suzdržan, da ne kažemo pitom.
Dok bi većina bubnjara takvu stvar odsvirala bez mnogo filozofije, Keith je ubacio kratke prelaze iza Daltreyjevog vokala i praktično vodio bitku sa gitarom Pete Townshenda. Čak i kada nije pokušavao da pregazi sve pred sobom poput mašine u punoj snazi, njegove ruke su odbijale da miruju, dok je nabadao činele uz poluosmeh.
Pritom je koristio prilično nekonvencionalan komplet, okružen sa dva bas bubnja, mnogo pre Philty Animal Taylora.
Nije bio školski primer preciznog bubnjara kojeg bi profesor izdvojio kao uzor učenicima, a verovatno bi i taj isti profesor pobegao glavom bez obzira sa časa čim bi ga ugledao.
Međutim, upravo je taj nekonvencionalni pristup postao jedan od ključnih “začina” karakterističnog The Who zvuka. Možda je bilo tehnički preciznijih bubnjara, ali teško da bi neko drugi mogao da unese toliko kreativnog ludila u “My Generation”, “Baba O’Riley”, “Won’t Get Fooled Again” ili “The Kids Are Alright”, a da se sve pritom ne raspadne na sastavne delove.
Životinja za bubnjevima, potpuni manijak van bine
Problem je bio u tome što kod Keith Moona nije postojao prekidač kada se koncert završi.
Njegove hotelske avanture danas su sastavni deo rokenrol folklora. Televizori su leteli kroz prozore, sobe bivale potpuno demolirane, a priče o automobilima u bazenima, eksplozijama i potpuno sumanutim količinama alkohola i opijata toliko su puta prepričavane, da je ponekad teško razdvojiti ono što se zaista dogodilo od mitologije koju je Moon sam počeo da gradi još za života.
Ipak, neke od epizoda toliko su dobro dokumentovane da im nikakvo dodatno preuveličavanje nije potrebno.
Jedna od njih dogodila se 20. novembra 1973. godine, kada su The Who svirali pred oko 14.000 ljudi u Cow Palaceu kod San Franciska, na početku američke turneje kojom su promovisali album “Quadrophenia”.
Šta je Moon tačno uzeo pre koncerta postalo je predmet različitih verzija priče. Kako piše Louder, supstanca je sadržala PCP, hemikaliju koja se svojevremeno koristila i kao anestetik za životinje. Najpoznatija verzija tokom godina prerasla je u legendu: Moon je navodno progutao nekoliko tableta sredstva za uspavljivanje slonova i sve lepo zalio brendijem.
Čak i za standarde veselih sedamdesetih, prilično ambiciozna kombinacija.
Veče kada su The Who tražili bubnjara među 14.000 ljudi
Posledice zloupotrebe svega što mu je dopalo pod ruku stigle su tokom “Won’t Get Fooled Again”. Moon je počeo da usporava, a onda se u nekom trenutku jednostavno ugasio i srušio preko svog kompleta.
Odvukli su ga iza bine i nekako povratili, ali pošto govorimo o Keith Moonu, ideja da je koncert završen za njega očigledno nije bila opcija. Insistirao je da se vrati, ponovo seo za bubnjeve i nastavio da svira, da bi se tokom izvođenja “Magic Bus” još jednom onesvestio.
Preostala trojica pokušala su da nastave bez njega, ali je ubrzo postalo jasno koliko je ogromna rupa ostala iza bubnjeva. Townshend je zato pitao 14.000 ljudi da li među njima postoji neko ko zna da svira.
Ispostavilo se da postoji.
Devetnaestogodišnji Scott Halpin, klinac iz Montereja koji je doputovao da vidi omiljeni bend, ubrzo se našao iza Moonovog ogromnog kompleta, koji mu je u tom trenutku verovatno delovao kao svemirski brod.
Halpin je sa The Who odsvirao tri stvari i kasnije priznao da je posle svega pola sata za Moonovim bubnjevima bio potpuno mrtav od umora.
Čitavu epizodu zabeležio je i American Songwriter, a a priča je mnogo godina kasnije dobila lep epilog. Kada je Halpin preminuo 2008, Townshend je njegovoj supruzi poslao komemorativnu poruku u kojoj se sa zahvalnošću prisetio klinca koji je imao dovoljno hrabrosti da izađe pred 14.000 ljudi i zauzme Moonovo mesto.
Za to je, realno, trebalo imati ozbiljna muda.
Da li je Keith Moon bio pravi Animal?
Kada danas gledate stare snimke Moona za bubnjevima, teško je izbeći još jednu asocijaciju. Čupava kosa, razrogačene oči, grimase, palice koje lete na sve strane i čovek koji nemilosrdno tuče bubnjeve kao da mu je misija da ih što pre potpuno razvali.
Isti Animal iz Muppeta, zar ne?
Godinama kruži priča da je upravo Moon bio inspiracija za čupavog manijaka za bubnjevima, ali nema dovoljno pouzdanih dokaza da bismo je prodavali kao činjenicu. Ako Keith zaista nema nikakve veze sa nastankom Animala, onda su Jim Henson i njegova ekipa napravili jednu od većih slučajnosti u istoriji televizije.
Doduše, Animal je imao jednu veliku prednost u odnosu na Moona. Bio je lutka, pa je barem postojala teoretska mogućnost da ga neko kontroliše.
Punk pre nego što je punk dobio ime
Keith Moon nije bio panker, ali teško je pronaći mnogo ljudi iz prethodne rokenrol generacije koji su toliko dobro otelotvorili ono što će nekoliko godina kasnije postati deo punk mitologije.
Potpuno odsustvo poštovanja prema autoritetima, destrukcija, haos, odbijanje pravila i vulkan energije za kojeg nisi bio siguran kada će eksplodirati. Ona izvorna ideja da rokenrol treba da bude opasan, a ne večernja zabava za puritance.
Moon je sve to živeo mnogo pre nego što je neko počeo da stavlja zihernadle na kožne jakne.
Umro je 1978. godine, sa samo 32 godine, nakon predoziranja Heminevrinom, lekom koji je uzimao pokušavajući da se izbori sa alkoholizmom. U tom trenutku punk eksplozija već je uveliko grmela Britanijom, a nova generacija klinaca proglasila je veliki deo stare garde rokenrol dinosaurusima koje treba poslati u istoriju.
Moon se nekako nije uklapao u taj kalup, pa možda nije slučajno što mu je upravo jedan punk bend nekoliko godina kasnije podigao spomenik na svoj način.
Duh Keith Moona
Peter and the Test Tube Babies, dobro poznati i rado viđeni gosti među novosadskom punk ekipom, objavili su 1986. na albumu “Soberphobia” hitčinu “Spirit of Keith Moon”. Teško da su mogli da mu napišu prikladniji omaž.
Pesma je praktično kratki kurs Moonovog rokenrol života. Prazna hotelska soba odjednom se pretvara se u poligon za uništavanje, kada Piteru stigne poziv sa proročkog telefona. Za naizgled čudan napad destruktivnog ludila postoji sasvim logično opravdanje: “I’ve been possessed by the spirit of Keith Moon“.
Teško je pronaći očigledniji primer kakvu je reputaciju Moon imao među pankerima. Neki su ga gotovo smatrali duhovnim pretkom, jer je čovek valjda prekršio sva moguća pravila moralnog priručnika, ako tako nešto uopšte postoji.
Iza svih ludorija stoji jedan od najboljih bubnjara svih vremena
Najveći problem sa pričama o Keith Moonu jeste što su toliko dobre da lako zaboravimo zbog čega je uopšte postao legenda.
Da nije umeo da svira kao zaposednut, sve priče o uništenim hotelskim sobama, opijatima i događajima koji su punili žutu štampu bile bi samo dogodovštine jednog bogatog idiota sa ozbiljnim problemom samokontrole.
Ali Keith Moon je bio neverovatno dobar i kreativan bubnjar, sa specifičnim stilom sviranja i uz to potpuno svoj. Njegovo (ne)kontrolisano ludilo nije nešto što se uči iz udžbenika, a jako je teško iskopirati čoveka koji je svirao kao da ni sam ne zna šta će uraditi u sledećoj sekundi, a ipak je tačno znao kada da pipne činelu, a kada da razvali doboš.
Ludaka koji demoliraju hotelske sobe ima bezbroj u rokenrol istoriji. Keith Moon je postao legenda jer je umeo da sopstveno ludilo usmeri na bubnjeve.
Pritom nije štedeo ni sebe, ni bas bubanj, ni doboš, ni činele.
Baš kao prava rokenrol životinja.
Izvori: faroutmagazine.co.uk, loudersound.com, americansongwriter.com
