Postoji mnogo velikih bendova koji su prodali milione albuma, punili stadione i obeležili čitave generacije. Međutim, veoma malo njih može da kaže da je zauvek promenilo način na koji ljudi doživljavaju muziku.
The Beatles su promenili pop kulturu, Ramones vratili rokenrol na fabrička podešavanja, hip-hop je izrastao iz njujorških blokova i osvojio planetu, dok je Nirvana pokazala da alternativni zvuk može da zavlada MTV-jem.
A onda su se početkom devedesetih pojavila četvorica momaka iz Eseksa i pokazala da elektronika više ne mora da bude muzika koja se sluša iza zatvorenih vrata memljivih klubova i rejv žurki.
Mogla je da bude prljava, agresivna, opasna i glasna poput najboljeg punk ili metal koncerta. I što je najvažnije, nije tražila ničije odobrenje da postoji.
Verovatno je baš zato The Prodigy ostao poslednja velika originalna muzička revolucija koju je mejnstrim zaista prihvatio.
Čovek koji je rejv pretvorio u punk koncert
Mozak te revolucije bio čovek za sintisajzerom odrastao na 2 Tone-u, a njeno lice mršavi tip sa dve zelene čirokane, pirsingom u nosu i pogledom zbog kojeg su roditelji gasili televizor čim bi se na MTV-ju pojavio spot za “Firestarter”.
Pre pojave The Prodigyja elektronska muzika uglavnom je živela u klubovima, napuštenim skladištima i na ilegalnim rejv žurkama, daleko od stadiona i mejnstrim publike.
Kako prenosi Vice, britanska scena početkom devedesetih prolazila je kroz težak period, nakon što su vlasti počele ozbiljno da stežu obruč oko slobodnih okupljanja i rejv kulture.
Mnogi bendovi bi u takvim okolnostima pokušali da se prilagode.
Međutim, The Prodigy je uradio potpuno suprotno – ne samo da nisu postali konformisti, već su dodali gas do daske.
Liam Howlett nije ublažio zvuk da bi “kupio” širu publiku, već ga je učinio još sirovijim i surovijim.
Breakbeat je sudario sa pankom, industrialom i hip-hopom, a onda je na binu izbacio čoveka koji nije ličio ni na pevača, ni na di-džeja, a ponajmanje na rok zvezdu. Više kao da je izašao sa koncerta Exploiteda i pravac sa ulice upao u srce rejva.
Keith Flint nije imao glas Fredija Merkjurija, niti je svirao gitaru kao Džimi Pejdž. Njegov instrument bila je eksplozivna energija. Čovek je pravio haos čim bi kročio na binu. Pravi Firestarter.
Dok su drugi frontmeni pokušavali da izgledaju nedodirljivo, Flint je delovao kao da je upravo pobegao iz neke distopijske budućnosti.
Trčao je po bini kao opsednut, režao u mikrofon, skakao u publiku i pretvarao svaki koncert u potpuni haos, u šta je publika u Srbiji imala više puta priliku da se uveri.
Zato je teško reći da je bio samo još jedan frontmen.
Kada je elektronika osvojila i fanove gitara
Liam Howlett stvorio je zvuk koji do tada nije postojao, a Keith Flint dao mu je lice, koje više niko nije mogao da zaboravi. Za roditelje je bio noćna mora, lik iz pakla. Za klince heroj koji je dokazao da ne moraš da izgledaš kao rok zvezda da bi promenio muziku.
Albumi Music for the Jilted Generation i The Fat of the Land završili su na vrhu top-lista. Ta izdanja pokazala su da elektronika može da bude jednako opasna, prljava i buntovna kao najbolji punk albumi.
Metalci su odjednom počeli da slušaju breakbeat, pankeri su završavali na rejvovima, a publika koja se do juče nije imala nikakvih dodirnih tačaka odjednom je đuskala u istom hipnotičkom ritmu.
To je bio trenutak kada je muzika poslednji put ozbiljno pomerila granice između žanrova.
Posle toga došli su novi pravci i heroji novih generacija, ali gotovo nijedan nije uspeo da promeni pravila igre na način na koji je to učinio The Prodigy.
Kada je budućnost stigla u sankcijama devastirani Beograd
Dok je većina Evrope o The Prodigyju učila preko MTV-ja, publika u Srbiji dobila je nešto mnogo vrednije.
Koncert, i to u vreme kada niko nije imao m*da da dođe u Jugoslaviju. Veliki bendovi tada su Srbiju uglavnom zaobilazili u širokom luku.
Za one malo mlađe – podsetnik: godina je 1995, zemlja je razorena hiperinflacijom i izolovana od ostatka sveta.
Upravo zato odluka The Prodigyja da nastupi u Hali Pionir i danas ima gotovo mitski status među domaćim fanovima.
Ljudi koji su te večeri bili tamo i danas pričaju istu priču.
Da je zvuk bio toliko snažan da se činilo kako će zidovi hale svakog časa popustiti. Baš kao u spotu “No Good (Start The Dance)”, samo što ovog puta nikome nije bila potrebna macola.
Još zanimljivije zvuči podatak da mnogi i danas kroz osmeh kažu kako posle pogo vira na tom koncertu nijedan hardcore nastup više nije delovao naročito zastrašujuće. Makar oni koji do kuće nisu stigli u delovima.
Ironija je, naravno, u tome što je bend koji je izazvao ovaj tornado energije svirao elektroniku.
Srećom po publiku u Srbiji, taj koncert nije ostao izolovani “incident”, jer su se momci u narednim decenijama uvek rado vraćao u našu zemlju.
Publika ih je prihvatila kao retko koji strani bend, a njihovi nastupi na Exitu postali su događaji koji su godinama predstavljali vrhunac festivala.
Dok su neki izvođači kroz Novi Sad samo prolazili u sklopu evropskih turneja, Flint i ekipa delovali su kao da se vraćaju među stare prijatelje, koji su ih dočekivali širom raširenih ruku, uz obaveznu bakljadu.
Verovatno zato što u Srbiji nikada nisu bili samo još jedan veliki strani bend – postali su “naši”.
Poslednji put kada je muzika zvučala kao budućnost
Danas elektronska muzika puni festivale, a nove pesme nastaju brže nego ikada. Uostalom, tehnologija svakome omogućava da praktično napravi pesmu u svojoj sobi.
Ipak, teško je setiti se izvođača koji je poslednji put uspeo da toliko različitih ljudi okupi oko potpuno novog zvuka.
The Prodigy nisu slušali samo klaberi, već i pankeri, metalci, skejteri, navijači, reperi i ljudi koji do tada verovatno nikada nisu kročili na rejv parti.
Upravo po tome se revolucije razlikuju od običnih bendova.
Keith Flint sigurno nije bio najveći pevač svoje generacije, niti najtalentovaniji muzičar koji je ikada izašao na binu.
Ali malo ko je poput njega uspeo da jednom pokretu da lice, koje će postati veće od same muzike.
Posle The Prodigyja pojavili su se brojni veliki izvođači. Neki su prodali više albuma, drugi osvojili više nagrada ili skupili milijarde pregleda na internetu.
Ali teško je pronaći bend koji je poslednji put toliko ubedljivo pokazao da može da napravi potpuni haos na svakom nastupu. Nisu čak ni uštekali gitaru u pojačalo, a naterali su pankere da zavole elektroniku, metalce da igraju uz breakbeat i klabere da naprave pogo.
To ne radi običan bend, već revolucija.
Keith Flint nije bio čovek koji je napisao muziku The Prodigyja. Ali bio je čovek bez kojeg ona nikada ne bi dobila isto značenje.
Ostao je simbol trenutka kada je elektronika prestala da bude muzika za odabrane i postala sila koja je mogla da pomeri čitavu generaciju.
“Đavolji rogovi” u dvorištu crkve: Memorijalna klupa za Keith Flinta podelila javnost (FOTO,VIDEO)
