Kada prvi put uđeš u Graffite, teško je oku da odluči gde prvo da pogleda. A mozgu još teže da obradi da se ovakvo mesto nalazi u srcu Podbare.
Više liči na Berlin ili Njujork.
Sa zidova vise plakati andergraund bendova, sa plafona fotke, crteži i lampice, a sa šanka te posmatraju neobične figurice i detalji pažljivo prikupljani godinama.
U jednom ćošku neko baca pikado, u drugom raspravlja da li su The Sonics i The Standells ikada dobili poštovanje koje zaslužuju.
Za šankom se vrte priče o koncertima, pločama i bendovima, za koje pola grada nikada nije ni čulo.
Nekako u tom vizuelnom haosu sve ima savršenog smisla.
Mnogi lokali pokušavaju da izgledaju kao rokenrol pabovi. Graffiti ne moraju to da čine.
To se vidi na prvi pogled.
Nije ni čudo. Vlasnik je poznati vajar, a ceo prostor više liči na pažljivo građenu umetničku instalaciju, nego na klasičan kafić.
Razlika je u tome što ništa nije tu samo zbog estetike. Svaki predmet ima svoju priču, baš kao i ljudi koji godinama zauzimaju ista mesta za šankom.
Doduše i mlađe ekipe je sve više, pa se ne vrte stalno iste face.
Muzika je oduvek bila centar svega. Ne kao pozadina za ispijanje piva, nego razlog zbog kojeg se dolazi.
Nekad su to vinil večeri na kojima singlice vrte poznate gradske face.
Nekad intimne akustične svirke lokalnih ili stranih muzičara. Postoje i određene tradicije, posebno za Staru godinu, kada se svi naguraju ispred improvizovane bine.
A ponekad samo pažljivo složena plejlista i dobro društvo, zbog kojih zaboraviš koliko je sati. Na to te podseti spuštanje venecijanera u jedan ujutro.
Zvučnici diktiraju tempo večeri – od garaže šezdesetih i psihodelije, preko soula, mod standarda, surfa i rokenrola, do svega između.
U Graffitima se muzika ne pušta, već živi. I utkana je u svaki ćošak paba.
Tu je i pikado. Na prvi pogled samo aparat parkiran u uglu, na koje motre The Cramps pod blacklightom.
Na drugi, veoma ozbiljna stvar.
Pripazi koga izazivaš na partiju, jer iza strelica često stoje ljudi koji su proveli više vremena uz tu tablu nego što većina provede za volanom automobila.
Neki od njih su i priznati šampioni ove igre, sa peharima u vitrinama. Ovde se pobede pamte, porazi još duže prepričavaju, a revanši zakazuju pre nego što se popije sledeće pivo.
Kad stigne leto, priča se preseli napolje.
Bašta ispred lokala puna je ljudi koji lagano otpadaju uz pivo, ili domaće vino koje se služi iz grčkih limenih posuda.
Ponekad čekiraju izložbu u galeriji pored, ili kul stvarčice na vintage bazaru, čekajući da dođu na red za još jednu partiju.
Za to vreme unutra vrti se druga strana ploče i vodi još jedna rasprava koja verovatno neće imati pobednika.
I upravo u tome je poenta.
Graffiti nisu mesto u koje dolaziš samo na piće. Dolaziš zbog muzike i ekipe.
A ostaneš zbog svega ostalog.
Dublin: Novosadski CBGB koji živi rokenrol plućima punim dima
