Skriven iza Sajma, u ulici kojom većina samo prođe bez zastajanja, Domino izgleda kao mesto koje je ostalo zaglavljeno u nekom boljem vremenu.
Prava gostiona starog kova. Bilo ih je ranije po Novom Sadu, pre naleta pica, burgera i jeftinih girosa.
Danas gotovo izumiruća vrsta. Srećom, nije ni pokušala da se promeni.
Nema ovde modernih “etno” fazona, šarenih lampica, ni kvazi nakićenih jelovnika.
Zidove je nagrizla patina vremena i dim, drvena lamperija pamti više pijanstava nego pola grada, a stolovi su preživeli ozbiljne kafanske gurmanske bitke.
Što je zapravo kompliment.
Ovde se ne dolazi na “brunch“.
Dolazi se gladan, a izlazi sit. Pevajući.
Pihtije, škembići, ovčiji paprikaš, juneći obrazi, pohovani mozak. Jela od kojih bi mnogi gastro influenseri verovatno pobegli glavom bez obzira, ali zbog kojih se pravi gurmani vraćaju decenijama.
Ima nešto utešno u toj hrani.
Ne izgleda savršeno. Ne pokušava da bude lagana i ne zanima je Instagram.
Samo te oplemeni holesterolom i napuni endorfinom.
Posebno kad košava zagudi, pa se ljudi zavuku unutra uz rakijicu, buteljku vina ili pivo, dok konobari stare škole prolaze između stolova.
Kao da rade tu oduvek. Možda i rade.
A kad otopli, priča se preseli u baštu skrivenu iza lokala. Beli šljunak pod nogama, debela ‘ladovina, ledeno zanatsko pivo i osećaj da si na par sati uspešno pobegao od vreline novosadskog betona.
Nema glasne muzike, buke, ni gužve. Samo lagano uživanje u “teškom” zalogaju i opuštenoj čašici razgovora.
Neko razvlači ručak satima, opušteno vojvođanski, neko samo ćuti i jede. Niko ne broji zalogaje, kalorije i maligane.
Subotom se za stolovima mešaju porodice, komšije, ljudi sa Sajma i oni koji su čuli da još postoje mesta gde hrana nije postala trend.
Domino nikad nije bio fensi.
Baš zato i traje, kao jedna od poslednjih pravih gostiona u gradu.
Dublin: Novosadski CBGB koji živi rokenrol plućima punim dima
