U maju 1993. godine, u studiju jedne od najpoznatijih američkih televizijskih emisija sedeo je čovek čiji su koncerti neretko završavali tučama, policijskim intervencijama i publikom koja je uzmicala od bine, pokušavajući da pobegne od njegovog performansa. Pankeri već verovatno znaju o kome je reč – zvao se GG Allin, a domaćin mu je bio Jerry Springer, voditelj koji će tokom devedesetih postati sinonim za televizijski cirkus.
Čak i za standarde emisije The Jerry Springer Show, poznate po porodičnim svađama, skandalima i gostima spremnim na sve pred kamerama, Allin je bio prilično ekstreman slučaj.
Ni sam Springer nije bio nikakvo nevinašce, daleko od toga. Njegova emisija započela je kao relativno konvencionalan talk show, ali se tokom devedesetih pretvorila u pravi vašar porodičnih obračuna, preljuba, fizičkih sukoba i javnog ponižavanja. Može se reći da je predstavljala preteču današnjih rijalitija, u kojima se tuđa intima i nesreća pretvaraju u zabavu za milionsku publiku željnu skandala.
Zato je susret Allina i Springera imao dodatnu dozu apsurda. Jedan je gradio reputaciju šokirajući i ponižavajući ljude na koncertima, drugi gledanost dovlačeći što opskurnije likove pred televizijske kamere.
Šok punk rock na granici potpunog haosa
Rođen kao Jesus Christ Allin 1956. godine, kasnije poznat kao Kevin Michael Allin, GG je muzičku karijeru započeo sedamdesetih. Sa bendom The Jabbers peglao je sirovi punk, a tokom naredne decenije njegova muzika i koncerti postajali su sve agresivniji. Svirao je sa različitim postavama, među kojima su bili The Scumfucs i The Murder Junkies, ali je vremenom postao poznatiji po scenskim nastupima nego po pesmama koje je snimao.
Međutim, Allin nije bio samo opskurni lik koji je koristio mikrofon kao izgovor za pravljenje haosa. The Jabbers su pržili garažni punk, baziran na jednostavnim rifovima, energiji Ramonesa i duhu The Stooges. Njihov prvi album Always Was, Is and Always Shall Be iz 1980. godine, pokazuje da je GG provokativne tekstove znao da upakuje u zaraznu punk pesmu, poput “Bored to Death” i “Don’t Talk to Me”.
Kasnije je sa The Scumfucs, a potom i The Murder Junkies, zvuk postajao sve prljaviji i agresivniji, a stvari poput “Bite It You Scum” postale su himne njegovih najodanijih sledbenika. Allin je zalazio i u country, snimao sa različitim muzičarima i ostavio diskografiju znatno raznovrsniju nego što bi se moglo zaključiti samo na osnovu njegove reputacije.
Njegov muzički izraz nije bio naročito inovativan, ali je bio beskompromisan i ostavio trag u delu američkog andergraunda koji je cenio sirovost, provokaciju i potpuno odbijanje mejnstrima. Kako navodi AllMusic, Allin je tokom karijere menjao postave i muzičke stilove, dok su njegovi koncertni ekscesi postepeno zasenjivali gotovo sve što je snimao.
Koncerti na kojima je publika postajala meta
Allin se skidao go, samopovređivao, vršio nuždu na bini, mazao se fekalijama i fizički napadao posetioce koncerata. Njegovi nastupi bili su nepredvidivi, često prekidani, a granica između muzičkog performansa i stvarnog nasilja praktično nije postojala.
Za njega je sve to predstavljalo pobunu protiv društvenih normi i muzičke industrije. Godinama je gradio reputaciju čoveka koji ne priznaje nikakve granice, uključujući i one koje štite druge ljude od fizičkog nasilja.
Publika je na njegove koncerte dolazila zbog muzike, radoznalosti ili želje da prisustvuje nečemu što se nije moglo videti na “običnoj” svirci. Niko nije mogao sa sigurnošću da zna da li će nastup uopšte početi, koliko će trajati i šta će se dogoditi između prve i poslednje pesme.
GG Allin protiv Jerry Springera
Petog maja 1993. Allin se pojavio u emisiji The Jerry Springer Show. Kako piše Far Out Magazine, tema su bili mladi koji slušaju ekstremnu muziku i roditelji zabrinuti zbog njihovih idola. Među gostima je bio i otac sedamnaestogodišnje devojke koja je godinama obožavala Allina.
Springer je predstavio svog gosta nabrajanjem golotinje, nasilja, samopovređivanja i drugih elemenata njegovih nastupa. Zatim ga je pitao šta se zapravo događa na njegovim koncertima.
Allin nije pokušavao da popravi utisak. Naprotiv, tvrdio je da mu je cilj da vrati opasnost u rokenrol, jer je smatrao da je muzika izgubila nekadašnju nepredvidivost i snagu.
Govorio je o nasilju i ponižavanju drugih kao o sastavnom delu svog nastupa, insistirajući na tome da rokenrol ne sme da poznaje granice. Springer ga je suočio sa pitanjem gde prestaje umetnička provokacija, a počinje stvarno zlostavljanje.
U tom trenutku na površinu je isplivao potpuni apsurd njihovog susreta. Allin je želeo da šokira, a Springer, čija je emisija živela od šoka, pokušavao je da objasni zašto se nasilje ne može opravdavati pozivanjem na umetničku slobodu.
Voditelj je gostovanje opravdao i time što su mladi već znali ko je Allin, dok njihovi roditelji često nisu imali pojma šta se događa na njegovim nastupima.
Ipak, teško je prevideti ironiju: čovek koji je prezirao mejnstrim dobio je nacionalnu televizijsku pozornicu baš zahvaljujući svom ekstremnom ponašanju. A Springer se, makar nakratko, našao u ulozi čuvara društvenog morala.
Drugim rečima, win-win situacija za obojicu.
Poslednji koncert i jugoslovenski “pandan”
Nepuna dva meseca nakon gostovanja kod Springera, Allin je bio mrtav. Posle haotičnog koncerta u njujorškom klubu The Gas Station, 27. juna 1993. godine, završio je u stanu prijatelja Johnny Pukea, gde je narednog dana preminuo od predoziranja heroinom. Imao je 36 godina.
Njegova smrt dodatno je učvrstila mit o čoveku koji je čitav život proveo u sukobu sa društvom, publikom i samim sobom.
Na prostoru bivše Jugoslavije neki su poredili Allina sa Ivicom Čuljkom, mnogo poznatijim pod imenima Satan Panonski ili Kečer II. Njegovi nastupi, obeleženi samopovređivanjem, žiletima, razbijenim staklom i sirovom punk energijom, takođe su pomerali granice onoga što je publika mogla da očekuje od koncerta.
Međutim, Čuljak nije bio jugoslovenska kopija GG Allina. Na pank sceni pojavio se još krajem sedamdesetih, a pored muzike bavio se poezijom, slikarstvom i drugim oblicima umetničkog izražavanja, uključujući i godine provedene na psihijatrijskom lečenju nakon što je 1981. godine usmrtio čoveka.
Bio je jedna od najupečatljivijih i najneobičnijih figura jugoslovenskog andergraunda, čiji su život i rad ostali predmet brojnih rasprava. Njegov album Nuklearne olimpijske igre i danas zauzima posebno mesto u istoriji domaćeg punka.
Obojica su ostala kontroverzne figure, ali njihove priče nisu iste. Kod Čuljka je samopovređivanje bilo deo složenijeg umetničkog izraza, dok je Allin svoje nasilje često usmeravao i prema ljudima koji su došli da ga gledaju.
Televizijski susret sa Springerom ostao je jedan od najupečatljivijih dokumenata Allinove karijere, posebno za publiku koja ga nikada nije doživela na koncertu. Čovek koji je želeo da uništi sva pravila rokenrola završio je pred kamerama emisije koja je baš od kršenja ustaljenih društvenih normi napravila unosan biznis.
Izvori: Faroutmagazine.co.uk, AllMusic.com
Tony Hawk: Junak skejtborda koji je generacijama otvorio vrata sveta alternativne muzike
