Punk, hardcore i metal festivali u Srbiji najčešće se vezuju za Beograd, Novi Sad i još nekoliko većih gradova. Zato nije teško zaboraviti da neke od najupornijih DIY priča već dve decenije opstaju daleko od svetlosti reflektora, zahvaljujući ljudima koji od organizacije koncerata nikada nisu pravili posao, već način da sačuvaju lokalnu scenu.
Jedna od njih je Feelgood Fest iz Sombora, koji ove godine slavi jubilarno dvadeseto izdanje.
Festival je nastao 2006. godine zahvaljujući grupi srednjoškolaca, jednom punk bubnjaru koji im je ustupio prostor ispred svoje kafane i jednostavnoj ideji da svirka treba da bude za ekipu.
Dvadeset godina kasnije, iza nekoliko sati programa i dalje stoje meseci rada. Svake godine iznova treba pronaći prostor, skupiti novac, dovesti bendove, rešavati probleme u hodu i verovati da će se na kraju ipak okupiti ljudi zbog kojih je sve i počelo.
Ovogodišnji lineup dovoljno govori sam za sebe. Na bini će se smenjivati KBO! (punk rock, Kragujevac), Dreddup (industrial rock/electronica, Novi Sad), Atomski Rat (hardcore, Šid), Mudpig (pigcore, Sombor), Mogila Deathcult (death metal, Požarevac) i Ukor (hardcore punk, Beograd).
Povodom jubilarnog izdanja razgovarali smo sa Nikolom iz organizacije Feelgood Festa o svemu onome što publika uglavnom ne vidi – ljudima koji nose festival, solidarnosti i razlozima zbog kojih Feelgood i posle dvadeset godina i dalje postoji.
“Underground scena manjih mesta je davno otpisana priča, tako da je ovo retka prilika da se čuje glas sa lokala.”
– Nikola, Feelgood Fest
Feelgood ove godine slavi 20. izdanje. Kada danas pogledate unazad, šta vam prvo padne na pamet kada pomislite na proteklih dvadeset godina?
Pre svega želim da vam se zahvalim na prilici da približimo naš rad široj publici. Underground scena manjih mesta je davno otpisana priča, tako da je ovo retka prilika da se čuje glas sa lokala.
Što se tiče vašeg pitanja, kada pokušam da sumiram proteklih dvadeset godina, kroz glavu mi prolaze ljudi koji su na bilo koji način pomagali i koji i danas pomažu da se Feelgood desi. Jedna ovakva ideja može da izdrži bez mnogih faktora, ali ne može bez ljudi koji unose svoju energiju u zajednički cilj i na tome im večno hvala.
To je veliki broj ljudi i nije zahvalno bilo koga isticati, ali moram da pomenem Batu Filguda (navodno prvog punk bubnjara u Somboru), koji je 2006. godine dozvolio gomili srednjoškolaca da ispred njegove kafane napravi metal i punk svirku za kraj raspusta, a njegov nadimak iskoriste za ime festivala. On već neko vreme nije sa nama, pa je Feelgood danas, na neki način, uspomena na njega.
Deluje da Feelgood nije samo festival, već kolektiv koji tokom cele godine organizuje DIY svirke u Somboru. Kako je sve to izraslo i koliko je danas teško održati ovakvu priču živom, posebno u svakodnevici koja nas okružuje?
Tako je! Tokom godine organizujemo petnaestak klupskih svirki, pa za nas Feelgood Fest predstavlja krunu koncertne sezone. Posle festa ponovo se selimo u zatvoreni prostor i započinjemo novu sezonu. Osim toga, u gradu držimo i studio za probe bendova. Pokušavamo da zatvorimo krug i pružimo rešenje za razne probleme sa kojima se susreću ljudi koji žele da se bave muzikom.
Počelo je kao sve što kreće od nule – sa puno entuzijazma i vremena, a nimalo resursa. Tu su uskakali nesebični ljudi i priča je rasla nekim svojim sporim tokom.
Iz mog ugla, danas je lakše organizovati događaj jer imamo veći pristup opremi i ne zavisimo od drugih, pa je sa te strane mnogo jednostavnije. Međutim, evidentno je da je sve teže pronaći novi prostor za organizaciju događaja. Ali opet, sve su to rešivi problemi dok ima ljudi koji podržavaju taj cilj.
Sombor je devedesetih imao veoma živu punk scenu. Koliko se lokalna alternativna scena promenila od tada do danas i da li postoji nova generacija koja nastavlja tu priču?
Ne bih mogao mnogo da sudim o sceni devedesetih jer je poznajem uglavnom iz priča starijih kolega. Ipak, primetno je da je već u mojoj generaciji, koja je u ovu priču ušla tokom dvehiljaditih, bilo manje autorskih bendova nego devedesetih. Danas je taj krug još uži, ali postoji.
Skoro polovina ekipe koja organizuje Feelgood rođena je u ovom veku, tako da ne mogu da kažem da nema mlađih generacija. U gradu funkcionišu još dve mlađe ekipe koje se cimaju da se nešto desi – ekipa okupljena oko Punka na Salašu i klinci iz Festasa. Pomažemo se međusobno koliko možemo, jer nam je svima cilj da naš grad izvučemo iz palanačke magle.
Tokom dve decenije kroz Feelgood je prošao veliki broj bendova. Postoji li koncert ili trenutak koji vam danas prvi padne na pamet kada neko pomene festival?
Za ovih dvadeset godina stvarno je mnogo bendova nastupilo kod nas i ne bih da izdvajam nikoga, jer su svi dolazili sa velikim entuzijazmom i željom za svirkom. Ne bih da umanjujem ničiji trud. Takođe, bilo je i vrlo zanimljivih nastupa na air guitar takmičenju.
Doduše, za mene celo cimanje oko festivala počinje mnogo ranije i kada se sam festival desi, ta dva dana mi prolete toliko brzo da gotovo i nemam vremena da budem posmatrač.
Više bih izdvojio neke trenutke oko festivala. Kada saznamo da smo ostali bez prostora, kada bend otkaže u poslednjem trenutku ili kada se ipak pronađe rešenje pet do dvanaest. Ili kada ljudi koji ostanu na festivalu u sitnim satima zajedno krenu da čiste prostor.
Takve situacije, u kojima se kroz solidarnost prebrode teški momenti, daju snagu za dalje.
Šta je danas najveći izazov za jedan DIY festival u Srbiji? Finansije, logistika, pronalaženje prostora, publika ili nešto sasvim drugo? Primetili smo da ovogodišnje izdanje traje jedan dan, dok je prošle godine festival bio dvodnevni. Da li je to bila organizaciona odluka ili iza toga stoji nešto drugo?
Kako vreme prolazi, sve je teže pronaći prostor za događaje i verujem da je to problem i van naših granica. Ne samo za open air festivale, već za bilo koju underground svirku. Mi se oko prostora za festival mučimo od samog početka, ali je tokom poslednje dve godine taj problem eskalirao i upravo je to razlog zbog kojeg smo se ove godine odlučili za samo jedan dan programa. Prošla godina nas je naučila da budemo oprezni.
Isto tako, svake godine inflacija uradi svoje i organizacija događaja konstantno poskupljuje, a ta razlika mora da se odrazi na cenu karte jer je to naš osnovni izvor finansiranja. Nisam siguran da je lokalna publika finansijski spremna za dva dana ovakvog događaja.
Sa druge strane, verujem da postoji publika koju underground interesuje, čak i u manjim gradovima. Pitanje je samo da li ima neko da se iscima, napravi program i izgradi publiku.
Treba osetiti šta pokreće ljude i steći njihovo poverenje da ste kao organizator sposobni da priredite događaj za koji vredi kupiti kartu.
Ovogodišnje izdanje okuplja bendove različitih pravaca gitarske muzike. Kako ste birali ovogodišnji lineup i koliko vam je važno da festival zadrži svoj prepoznatljiv identitet?
Za nas je ključno da zadržimo identitet festivala teškog gitarskog zvuka, koji radi ekipa za ekipu. Ta ideja nas sve okuplja od samog početka i to je stub Feelgooda.
Naša priča je i počela iz potrebe da se desi jedna takva svirka i da nije gore pomenuti Bata Filgud povukao prvi potez, nisam siguran da bismo danas vodili ovaj razgovor.
Oduvek smo težili da okupimo autorske bendove svih žanrova koji podrazumevaju teški gitarski zvuk. Bez obzira na neke žanrovske razlike, svima nam je podjednako otežan ulazak u etar i ovo je prilika da makar na jedan vikend u godini u gradu zavlada distorzija.
Zato nam je bitno da lineup bude šarenolik i aktuelan, da se predstave neke legende scene, ali i neki novi ljudi koji su tek ušli u priču.
Kada neko prvi put dođe na Feelgood, šta biste voleli da ponese kući, osim uspomene na dobre koncerte?
Voleo bih da ljudi ponesu spoznaju da su prisustvovali događaju koji radi ekipa za ekipu. Da je i danas u manjim gradovima moguće organizovati underground festival koji će biti ispraćen kako treba. Da ih to iskustvo pogura da se posvete instrumentu ili sami organizuju neki događaj.
Bez tih momenata, u kojima ljudi jedni druge pokreću kroz ovakve događaje, muzička scena nema budućnost.
Kada se završi jubilarno dvadeseto izdanje, šta će za vas značiti da je festival uspeo?
Najbolje bi bilo, pravo da ti kažem, da me posle svega ne ukoče leđa ili ne smrvi postfestivalska depra.
Ali i to ću prebroditi kada vidim da su se u Kabareu okupili sugrađani svih generacija i prijatelji iz raznih gradova da zajedno proslavimo ovaj jubilej. Ili kada vidim nasmejana lica ljudi dok silaze sa bine posle nastupa, ili prijatelje koji se na ulazu sretnu posle dugo vremena.
Sve su to dragoceni momenti zbog kojih svo cimanje dobija mnogo veći smisao.
Više od običnog festivala
Posle razgovora sa Nikolom postaje jasno da Feelgood nikada nije bio samo festival.
To je podsetnik da alternativna scena ne opstaje sama od sebe. Neko mora da pronađe prostor, razvlači kablove, zakaže bendove, sačeka da poslednji ljudi odu kući i ostane da počisti za njima.
Tek tada može da počne planiranje narednog izdanja.
Ako ste krenuli put Sombora…
Jubilarni Feelgood Fest XX biće održan u subotu, 15. avgusta, u Kabareu u Somboru, sa početkom u 20:30 časova.
Na ovogodišnjem izdanju nastupiće KBO!, Dreddup, Atomski Rat, Mudpig, Mogila Deathcult i Ukor. Ulaznice će moći da se kupe na ulazu po ceni od 1.000 dinara, dok će posetioci koji imaju 21 godinu ili manje kartu plaćati 500 dinara.
Za sve dodatne informacije, kao i eventualne izmene programa, pratite zvanične Facebook i Instagram stranice Feelgood Festa.
Otkriće: DIY festival u Crnoj Gori koji kroz elektroniku i umetnost gradi zajednicu u prirodi
