Svetsko prvenstvo u fudbalu polako dostiže svoj vrhunac, a u polufinalima koja se igraju danas i sutra (14. i 15. jul) koplja na terenu će ukrstiti četiri svetska superteškaša – Francuska i Španija i Engleska i Argentina.
Fudbalske fanatike očekuje prava poslastistica, a posebnu pažnju privlači meč između aktuelnog šampiona i onog koji već decenijama čeka “da se fudbal vrati kući”.
Argentina će, prema pisanju londonskog Standarda, protiv Engleske ponovo obući srećni tamnoplavi gostujući dres, umesto svoje čuvene nebeskoplavo-bele kombinacije.
Navodno je upravo to bio zahtev iz argentinskog tabora, iako ga FIFA i Fudbalski savez Argentine još nisu zvanično potvrdili.
Možda vam deluje kao slučajnost, ali kada su Argentina i Engleska u pitanju, slučajnosti odavno ne postoje. Jer dovoljno je da neko pomene tamnoplavi dres i već smo ponovo u Meksiku 1986. godine.
Božja ruka zasenila najveći gol svih vremena
Svi će, naravno, prvo pomisliti na Božju ruku, ali to je zanimljivo samo onima koji žele da zaborave šta se dogodilo nekoliko minuta kasnije.
Maradona tada nije samo prevario sudiju.
El Pibe de Oro je posle toga uzeo loptu na sredini terena, predriblao pola engleske reprezentacije i postigao gol koji ni posle četrdeset godina ne izgleda kao da pripada stvarnom svetu.
Paradoks je što se danas više priča o golu rukom nego o onome što je usledilo nekoliko minuta kasnije. Kao da je najveći gol u istoriji Mundijala ostao u senci sopstvene kontroverze.
Jedan gol je bio “prevara”, dostojna fudbalskog boga. Drugi je bio razlog zbog kojeg je Diego postao Diego.
Da nije bilo te utakmice, pitanje je da li bi Mano Negra ikada pevala Santa Maradona, kao i da li bi Manu Chao snimio La Vida Tómbola, ili bi fudbal izgubio jednog od retkih ljudi koji su od igre napravili deo pop kulture.
Danas bi, međutim, cela priča trajala koliko i jedna VAR provera, a Božja ruka bi bila poništena pre nego što bi Maradona završio slavlje.
Mit bi bio presečen na pola, a možda nikada ne bi ni nastao.
Kad čip zna bolje od sudije, ali ne baš uvek
Tu dolazimo do najveće ironije modernog fudbala.
Nikada nije bilo više kamera, tehnologije i “sigurnosti” da će svaka odluka biti ispravna. A opet, nikada se više nije raspravljalo.
Na ovom prvenstvu senzor u lopti registrovao je gotovo neprimetan dodir sa vlasi kose hrvatskog napadača i zbog toga je gol protiv Portugala u poslednjim sekundama nadoknade poništen.
Besmisleno je blaga reč. Još kada preko puta stoji CR7 na svom poslednjem Mundijalu, nije ni čudo što mnogi odmah počnu da sumnjaju da je slučajnost ponovo odigrala važnu ulogu.
Nekoliko dana kasnije Norvežani su tvrdili da je lopta protiv Engleske zakačila sajlu iznad terena pre nego što je završila u kontri iz koje je pao gol.
Nekako magično, senzor u lopti ovoga puta se nije aktivirao i tehnologija koja čini fudbal “igrom pravičnom za sve” više nije bila glavna vest.
Glavna vest postaje pitanje zašto je nekada nepogrešiva, a nekada je nigde nema.
Ne, ovo nije priča o tome da neko nekoga “gura” (mada je ponekad teško otrgnuti se tom osećaju, posebno kada su u pitanju “manje” reprezentacije).
Argentina je kroz istoriju umela da dobije vetar u leđa, Engleska takođe.
Sudijske greške nisu izmišljene juče, samo su u međuvremenu promenile oblik.
Nekada smo iz sveg grla psovali pomoćnog i glavnog sudiju, čak i ako se nije zvao Pedersen (setimo se legendarnog komentara Zvonka Mihajlovskog na kvalifikacionoj tekmi Jugoslavija – Španija 1997. godine). Danas psujemo softver, a naše sumnje su ostale iste.
Izgleda da je reč o (tehnološkom) napretku.
Poslednji fudbalski čarobnjak?
A onda na teren izađe Leo Messi i pokvari celu priču. Dok većina igra fudbal koji kao da je nacrtan u Excel tabeli (čast izuzecima), on i dalje pika loptu sa istom željom kao klinac koji je pobegao sa časa pravo u park.
Možda je ta lakoća došla i sa podizanjem “Boginje” i oblačenjem bišta u Kataru. Neko će reći zasluženo, drugi ne.
Međutim, niko ne može da ospori da su utakmice Argentine na ovom Mundijalu neodoljivo zarazne.
Nisu uvek poštene, niti racionalne, ali gotovo nikada nisu dosadne.
Za razliku od Engleske.
Magija protiv mašinerije
Tu dolazimo do možda najveće ironije celog prvenstva. Zemlja koja je izmislila fudbal, sutra u polufinalu igra pod vođstvom Nemca.
I ne, problem nije što je Thomas Tuchel Nemac, već što Engleska igra rezervisanije nego što biste očekivali čak i od dobro podmazane nemačke mašinerije.
Organizovano, disciplinovano, proračunato i efikasno taman koliko treba.
I često toliko sterilno i dosadno, da imate osećaj kako gledate savršeno složen Excel dokument, koji je neko greškom prebacio na travu. Ako uspeju da nekako učačkaju taj gol, deluje kao da su ostvarili životni cilj.
Argentina je potpuna suprotnost.
Kod nje nikada ne znaš da li će dobiti sumnjiv penal, primiti gol ni iz čega, ili će Messi i ekipa uraditi nešto zbog čega ćeš zaboraviti da si pet minuta ranije psovao sudiji sve po spisku.
Fudbalski fanovi ne vole da ih gledaju zato što su savršeni, već zato što u njihovim utakmicama još uvek ima života, što u modernom fudbalu sve češće nedostaje.
Iz drugog polufinala čekaju Francuska ili Španija.
Ako Francuzi opravdaju ono što su do sada pokazali (a pokazali su zaista brutalan fudbal), mogli bismo da gledamo reprizu finala iz Katara i novu priliku da naplate jedan od najbolnijih poraza u svojoj istoriji.
Ali pre toga ostaje ono zanimljivije.
Argentina i Engleska. Messi protiv Tuchela i fudbalska magija i ludilo protiv dobro razrađenog sistema.
I još jedan pokušaj fudbala da dokaže kako ga, uprkos svim senzorima, čipovima i kamerama, još uvek nije moguće do kraja ukrotiti.
Noel Gallagher nije jedini: Da li Mundijal postaje Super Bowl i gubi ono zbog čega smo ga zavoleli?
