Svetsko prvenstvo odavno nije samo fudbal. To znamo još od 1994. godine, kada su Amerikanci prvi put organizovali Mundijal i pokazali da televizija često preuzima primat nad samom igrom.
Tri decenije kasnije, najveći sportski događaj na planeti ponovo se vratio u SAD. A sa njim su došla na red i stara pitanja.
Jer kada je FIFA nedavno potvrdila da će finale Mundijala 2026. po prvi put u istoriji dobiti šou na poluvremenu po uzoru na Super Bowl, mnogi ljubitelji fudbala nisu bili previše oduševljeni. Kao da nam nije dovoljno spektakularnih ceremonija otvaranja i zatvaranja, koja nemaju nikakve veze sa borbom na terenu.
Među njima je i Noel Gallagher.
Kako prenosi Vice, legendarni gitarista Oasisa i strastveni navijač Manchester Cityja nije bio naročito oduševljen novotarijom.
“Ne volim promene u fudbalu”, rekao je Gallagher, smatrajući da sve veći spektakl sklanja fokus sa onoga što se dešava na terenu.
Teško je reći da je usamljen u tome, jer ovde nije reč samo o koncertu na poluvremenu.
Da li Mundijal polako postaje Super Bowl sa ofsajdom?
Fudbal je decenijama funkcionisao po prilično jednostavnom principu: dve ekipe, dve stative, dva poluvremena i devedeset minuta tokom kojih svet na kratko stane. Ili kao što je Broj Jedan dobro opisao u epizodi Alana Forda o Italiji ’90-te: fudbal je igra u kojoj 22 čoveka u gaćama trče po terenu, pokušavajući da smeste loptu između tri motke.
Nisu mu bili potrebni koreografija, vatromet, a ponajmanje čirlidersice.
Ako želite koncert, odete na svirku. Ako želite fudbal, gledate fudbal, a ne korporativni spektakl osmišljen u salama za sastanke ljudi koji teško da znaju šta znači gostovanje dok kiša lije u Stouku. Ili grickanje sunja na Voši.
Međutim, poslednjih godina granica između sporta i zabavne industrije postaje sve tanja.
Nažalost, nije uvek jasno ko tu zapravo služi kome, iako se odgovor polako sam nameće…
Od RoboCopa do hydration breaka: Koliko spektakla fudbal može da izdrži?
Sudije nose kamere na glavi, pa sve više liče na RoboCopa nego na arbitre, posebno sa onim žicama koje vire na sve strane.
Pauze za osveženje sve češće deluju kao savršeno mesto za dodatne reklame. Teško je oteti se utisku da se ponekad više misli o televizijskom rasporedu nego o dobrobiti igrača, posebno kada temperature i nisu toliko ekstremne. A pritom, to je svojevrsni time out, koji inače u fudbalu ne postoji.
Karte za pojedine utakmice dostižu cene zbog kojih prosečan navijač ozbiljno razmišlja da proda bubreg, ili da otkaže taj kredit koji je planirao za nova kola.
Da ne spominjemo termine održavanja tekmi…
Ko god je ovih dana pokušavao da isprati Mundijal iz Evrope kako dolikuje, dobro zna o čemu je reč. Utakmice se završavaju praktično pred zoru, a oni najuporniji ostaju budni do tri ili četiri ujutru, pa sutradan odlaze na posao sa podočnjacima koji se vuku do zemlje.
Naravno, fudbal se oduvek menjao.
Uvedeni su VAR, gol-tehnologija i nova pravila protiv odugovlačenja igre. Možda su neka od ovih pravila zaista unapredile sport, iako su iseckale igru, a malo i ubile čar – teško da bi “božija ruka” danas prošla.
Međutim, pitanje koje mnogi postavljaju nije da li fudbal sme da se menja, već u kom trenutku prestaje da bude ono zbog čega smo ga zavoleli?
Mundijal se ne gleda. Mundijal se živi.
Jer Mundijal nikada nije bio samo sportsko takmičenje, već svojevrsni ritual.
Okupljanje porodice ispred televizora. Pivo sa ekipom u pabu. Radost i nerviranje zbog ljudi koje nikada niste upoznali, a spremni ste da zbog njih izgubite glas i živce.
I sve to zalijete hektolitrima piva – bilo da je u pitanju tuga ili radost, kada vaš tim zabije ključni gol u 94. minutu.
Možda će šou u poluvremenu na kraju ispasti sjajno, publika će pevati u glas i sve će izgledati spektakularno. Doduše, pre svega onaj američki deo publike, naviknut na spoj šoubiznisa i sporta.
Međutim, nekako ne možemo da se otrgnemo utisku da fudbalu nikada nije bio potreban koncert da bi bio najveća predstava na svetu.
Baš u tome je suština cele priče.
Jer ako igra koja je osvojila planetu više ne veruje da je sama po sebi dovoljna, onda se ne menja samo Mundijal, kao najveći sportski cirkus na svetu.
Menja se i sam fudbal, nekadašnja igra radničke klase, a danas sve više zabava za bogate Instagramdžije, koji često i ne mare za sam sport i onu dvadesetdvojicu u gaćama koji izgaraju na terenu.
