U Banoštor se retko dolazi samo na ručak.
Plan je obično jednostavan: riblja čorba, buteljka rashlađenog belog vina ili mirisnog rozea i povratak za Novi Sad pre nego što sunce počne ozbiljno da žeže.
Onda Dunav odradi svoje i shvatite da za žurbom nema potrebe.
Veliki tegljač polako preseče reku, talasi zaljuljaju privezane čamce, sa radija krene stari ex-YU hit, neko predloži još jednu buteljku, a razgovor se nastavi tamo gde je stao pre pola sata. Pogledaš na sat tek kada konobar donese račun i shvatiš da je popodne odavno postalo veče.
Upravo zbog toga ljudi se godinama vraćaju u čardu Plavi Dunav.
Nalazi se tik uz obalu, svega nekoliko koraka od vode. Par stolova smešteno je odmah pored Dunava i upravo su oni prvi koje gosti bezecuju tokom vikenda, pa rezervacija leti nije loša ideja. Ako ne uspete da uhvatite mesto na samoj obali, veliki natkriveni deo čarde pruža isti pogled i dovoljno hlada da zaboravite koliko je napolju stepeni. Miris kotlića lagano se meša sa toplim rečnim vazduhom, dok galebovi i čaplje kruže iznad moćne reke.
Ovde se ne dolazi zbog modernih gastro špecija, niti fotki za društvene mreže. Drveni stolovi, karirani stolnjaci, emajlirana šerpa na tufne u kojoj stiže čorba i pogled na Dunav su sve što vam treba.
Poput mnogih dobrih čardi u okolini Novog Sada, i ovde se u kuhinji drže proverenih klasika zbog kojih ljudi prelaze više desetina kilometara. Riblja čorba je među najboljima u ovom delu Srema, paprikaš od soma kuva se natenane, a već od mirisa pržene rečne ribe poći će vam voda na usta. Ovakva gozba gotovo podrazumeva makar jednu buteljku ‘ladnog belog vina ili rozea, pogotovo kada znate da vas posle ručka niko neće požurivati da oslobodite sto.
Banoštor već dugo nosi nadimak “selo sa dva sunca“. Jedno je na nebu, drugo se svakog dana ogleda na površini velike reke. Između njih vekovima uspeva vinova loza, pa nije nikakvo iznenađenje što se neke od najpoznatijih sremačkih vinarija nalaze praktično iza ugla. Podrum Šijački udaljen je tek stotinak metara od čarde, dok su Stojković i Radošević na desetak minuta lagane šetnje kroz selo. Teško je zamisliti prirodniji spoj od dunavske ribe i vina koje je nastalo svega nekoliko stotina metara dalje.
Poseban šmek daje i šarena publika. Za jednim stolom sede Novosađani koji su pobegli od vrelog asfalta, za drugim gosti iz Hrvatske koji su svratili na ručak, a za trećim lokalci koji lenjo cevče zidarsko pivce i komentarišu ko je ove nedelje upecao većeg šarana. Često im se pridruži i ekipa koja je stigla skelom sa bačke strane.
Granica ovde nikada nije delovala naročito važna. Dunav je oduvek više spajao nego razdvajao ljude sa njegove dve obale.
Ako ste već poneli pasoš, nema razloga da se dan završi u Banoštoru. Ilok je udaljen svega nekoliko desetina kilometara, pa se dunavski đir lako može nastaviti do hrvatske strane, uz još neku vinariju, dobru kapljicu i pogled na ina istu reku koja ovde vekovima spaja dve obale.
A kada se konačno uputite nazad prema Novom Sadu, put traje isto kao i kada ste dolazili.
Samo imate osećaj da ste bili odsutni mnogo duže.
Možda zato što postoje mesta na kojima vreme i dalje teče dunavskim ritmom.
Plavi Dunav je jedno od njih.
Pijaca zdravlja: Fruškogorska oaza gde vreme namerno teče sporije
