Kada je sredinom sedamdesetih punk iz temelja promenio muzički i društveni pejzaž učmale Britanije, svi reflektori bili su upereni ka Londonu. Bendovi nastajali su kao pečurke posle kiše i sa tri akorda rušili tabue i započinjali revoluciju, a delovalo je da se sve bitno “kuva” u prestonici.
Srećom, klinci iz Boltona nisu želeli da kopiraju nikoga i igrali su po sopstvenim pravilima.
Buzzcocks su nastali 1976. godine i vrlo brzo pokazali da punk ne mora da bude ogoljena agresija da bi rušio zidove. Njihove pesme bile su kratke, brze i dovoljno prljave, ali ispod distorzije i tinejdžerskog besa krile su se punokrvne pop melodije.
Pola veka kasnije, Buzzcocks i dalje snimaju ploče i obilaze planetu, a jedna od stanica proslave njihovog 50. rođendana biće i Beograd.
Prvoborci UK punka nastupiće 12. decembra u Zappa Bazi, a očito je da im srpska publika i te kako prija, jer nam se uvek rado vraćaju.
Punk nije živeo samo u Londonu
Priča o Buzzcocks počela je kada su Pete Shelley i Howard Devoto, dvojica klinaca iz Boltona, otišli na svirku Sex Pistolsa i odlučili da nešto slično mora da se dogodi i na severozapadu Engleske.
Pomogli su da Pistolsi stignu u obližnji Mančester, a koncerti u Lesser Free Trade Hall tokom 1976. godine postali su jedan od mitoloških trenutaka britanske muzičke istorije. U publici su se motali ljudi koji će ubrzo oformiti bendove poput Joy Division i The Fall, a oko nekoliko malih koncerata stvarala se scena koja će Mančester pretvoriti u jednu od najvažnijih muzičkih tačaka na Ostrvu.
Buzzcocks su bili među prvima koji su toj sceni dali sopstveni glas. I to kakav.
Nisu čekali velike diskografske kuće, već su početkom 1977. sami objavili EP “Spiral Scratch” na etiketi New Hormones.
Četiri kratke pesme i odluka da im niko drugi ne treba da izdaju ploču postali su jedan od važnih trenutaka britanske DIY kulture. “Uradi sam” u praksi.
Melodija nikada nije bila neprijatelj
Još važnije, Buzzcocks nisu zvučali kao kopija londonskih bendova.
Nakon što je Devoto napustio bend i osnovao Magazine, Shelley je preuzeo mikrofon, Steve Diggle sa basa prešao na gitaru, a bend je pronašao svoj zaštitni znak: spoj nervoznih distorziranih punk gitara sa bezobrazno zaraznim melodijama.
“Orgasm Addict”, “What Do I Get?”, “Promises” i “Ever Fallen in Love (With Someone You Shouldn’t’ve)” pokazale su da punk može i te kako da bude pevljiv, a da istovremeno udara direktno u glavu.
Dok su drugi pevali o anarhiji, politici i rušenju sistema, Pete Shelley je bez mnogo patetike pisao o zaljubljivanju u pogrešne ljude, seksu, usamljenosti, frustracijama i malim katastrofama sa kojima se svaki mlad čovek susreće.
Pritom, nisu samo ostavili neizbrisiv trag u punku. Melodične gitare sa dozom melanholije i refreni koji ostaju urezani u mozak kasnije su uticali na power pop, pop-punk i indie, pa je potpis Buzzcocksa moguće pronaći i kod bendova koji nemaju veze sa pankom.
Nakon prvobitnog uspeha razišli su se 1981, da bi se ponovo okupili krajem decenije i nastavili tamo gde su stali.
A onda je 2018. godine stigao udarac koji je mogao da označi definitivni kraj.
Kako nastaviti Buzzcocks bez Pete Shelleyja?
Pete Shelley preminuo je 2018. godine, a sa njim je nestao glas koji je četiri decenije bio jedno od glavnih obeležja benda. Mnogi bi odlučili da okače gitare o klin, jer nikad nije jednostavno nastaviti bez frontmena.
Međutim, Steve Diggle je skupio petlju i odlučio da preuzme mikrofon. Daleko od toga da mu je bio prvi put: decenijama je pisao i pevao sopstvene pesme, među kojima je i hitčina “Harmony in My Head”.
Zato je odluka da nastavi sa bendom na ovaj način imala mnogo više smisla nego pokušaj da pronađe novog frontmena. Uostalom, nemoguće je tek tako zauzeti mesto Pete Shelleyja, osim ako to ne učini čovek koji je rame uz rame sa njim proveo više od četiri decenije.
Diggle je preuzeo štafetnu palicu, a Buzzcocks su nastavili da rade ono što su radili decenijama: da snimaju ploče i sviraju. Nije to više bio onaj stari bend, ali najvažnije je da se nisu pretvorili u tribute sopstvene mladosti.
Album “Sonics in the Soul” stigao je 2022, dok je početkom ove godine objavljen i “Attitude Adjustment”, dvanaesto studijsko izdanje benda sa 14 novih pesama. Diggle ga je opisao kao punk rock sa Motown prizvukom, što je zapravo prilično dobar opis benda koji nikada nije smatrao da melodija predstavlja izdaju punk ideala.
Uvek rado viđeni gosti u Srbiji
Tokom prethodnih decenija Buzzcocks su više puta svirali u Srbiji, od samostalnih klupskih koncerata, do velikih festivala poput Exita, Arsenala i jedinog izdanja Rockaway Lake-a na Adi Ciganliji.
Ovog puta razlog za povratak ima i lepu simboliku: bend tokom čitave 2026. obeležava 50 godina postojanja koncertima širom Evrope i Amerike, a imaju i novu ploču koja pokazuje da im se još ne ide u penziju.
Pedeset godina je ozbiljan staž za bilo koji bend, posebno za grupu nastalu u trenutku kada niko nije mogao da bude siguran hoće li punk uopšte preživeti više od godinu dana. To zvuči gotovo bezobrazno dobro.
Buzzcocks nastupaju 12. decembra u Zappa Bazi u Beogradu, a početak koncerta najavljen je za 20 časova. Ulaznice su već u prodaji preko Tickets.rs.
Kada tog decembarskog dana krenu prvi taktovi pesama koje su nastale dok su današnji punk veterani još bili klinci, biće to mnogo više od običnog povratka poznatog benda u srpsku prestonicu.
U pitanju je proslava besnih punk pesama koje su oblikovale generacije, ali sa dovoljno melodije i duha da ih ljudi i 50 godina kasnije pevaju kao da su snimljene juče.
UK Subs odlaze u istoriju: Posle 50 godina punka Charlie Harper i ekipa najavili poslednje koncerte
