Neke bendove možete da volite ili mrzite, ali nikako ne možete da ih ignorišete. Neki vas prate kroz određeni period života, pa ih kasnije zaboravite.
A onda postoje Joy Division, koji su se vremenom pretvorili u svojevrsni kult.
Bend koji je postojao svega nekoliko godina, snimio dva studijska albuma i održao relativno mali broj koncerata, a ipak uspeo da zauvek promeni tok moderne muzike.
Njihove turobne, hladne i hipnotišuće pesme sa engleskog asfalta odavno su postale mnogo više od post-punka. Predstavljaju stanje duha.
Baš zato ne čudi što se, gotovo pola veka nakon osnivanja benda, priča o Joy Divisionu i dalje nastavlja.
Kako prenosi Stereogum, povodom pedesete godišnjice osnivanja benda i ovogodišnjeg ulaska u Rock & Roll Hall of Fame, Joy Division će objaviti “Eternal (Live)“.
Reč je o prvom zvaničnom koncertnom izdanju u istoriji benda i ogromnom boks-setu od čak četrnaest CD-ova i dva DVD-a (!!!), koji sadrži snimke šesnaest koncerata, uključujući i nekoliko do sada neobjavljenih nastupa.
Među njima se nalazi i poslednji koncert benda u Birminghamu iz maja 1980. godine, na kojem su uživo jedini put odsvirali “Ceremony”, darkersku himnu, koja će kasnije nastaviti život kroz New Order.
Međutim, priča o Joy Divisionu odavno je mnogo veća od bilo kakvog reizdanja.
Kratak život benda koji je promenio muziku
Kada su se pojavili usred britanske pank eksplozije druge polovine sedamdesetih, Joy Division nisu zvučali kao Sex Pistols, The Clash ili Buzzcocks.
Pank stav svakako su imali, ali umesto bunta kroz tri akorda i urlanje protiv sistema, publici su ponudili nešto mnogo mračnije.
Njihove pesme bile su pune usamljenosti, straha, otuđenosti i osećaja da se svet polako raspada pred vašim očima. Baš u tome je ležala njihova najveća snaga.
Bez Joy Divisiona teško je zamisliti dobar deo goth scene, ali i kasniji razvoj indie i alternativnog roka.
Njihov uticaj oseća se u muzici bendova kao što su Interpol, Editors, The National, The Cure, pa čak i u kasnijoj fazi Blitza, ili na drugom albumu Pekinške patke.
Mnogi originalni pankeri prisvojili su kasnije njihovu dozu melanholije, dok savremeni izvođači, poput High Vis, koji mešaju ove uticaje sa hardcoreom i post-punkom, ni ne pokušavaju da sakriju koliko duguju četvorki iz Mančestera.
Brojne njihove stvari pronašle su mesto i u pop kulturi.
“Love Will Tear Us Apart”, “Atmosphere” ili “Transmission”, godinama se pojavljuju u filmovima, serijama i dokumentarcima, dok je život Iana Curtisa inspirisao i film “Control”, jednu od najboljih muzičkih biografija ovog veka.
Malo je bendova koji su sa svega dva albuma uspeli da postanu toliko važni, a još manje onih koji su uspeli da tugu, anksioznost i osećaj nepripadanja pretvore u muziku koja i danas zvuči zastrašujuće moderno i aktuelno.
Pesme sa sivog engleskog asfalta odavno su pronašle put do srca ljudi, koji možda nikada nisu ni kročili u Mančester.
Ian Curtis kao autentični glas melanholije
U središtu svega nalazio se Ian Curtis, čiji su tekstovi zvučali kao da dolaze sa nekog mračnog mesta, u koje većina ljudi ne želi ni da zaviri.
Godinama se borio sa epilepsijom, problemima u privatnom životu i sve većim pritiskom koji je dolazio sa uspehom benda.
Njegovi nastupi često su bili obeleženi neobičnim, grčevitim plesom, koji je vremenom postao jedan od zaštitnih znakova Joy Divisiona. Međutim, taj prepoznatljivi ples istovremeno je bio i bolni podsetnik na bolest sa kojom se bezuspešno borio.
U maju 1980. godine, samo nekoliko dana pre prve američke turneje benda, Curtis je sebi oduzeo život. Imao je svega 23 godine.
Time je završena priča o Joy Divisionu, ali ne i njihov uticaj, koji je i te kako vidljiv i danas.
Preostali članovi osnovali su New Order i nastavili dalje, dok je muzika Joy Divisiona nastavila da pronalazi nove generacije usamljenih i pomalo izgubljenih ljudi.
Zato je ovo reizdanje mnogo više od još jedne kolekcije starih snimaka.
Ono predstavlja podsetnik da su neki bendovi postojali veoma kratko, ali su iza sebe ostavili senku koja i danas deluje ogromno.
A malo koji bend baca dužu i tamniju senku od Joy Divisiona.
Izvor: stereogum.com
Četrdeset godina Pixiesa: Izgubljene pesme iz arhive vraćaju nas u zlatno doba alternativnog roka
