Milioni ljudi širom sveta prepoznaju poster Hope, iako se verovatno nikada nisu zapitali ko ga je napravio.
Još manje njih zna da je Shepard Fairey mnogo pre tog postera bio deo američke skejt i punk scene, gde je ulična umetnost prvenstveno nastajala na zidovima, banderama i napuštenim zgradama, daleko od galerija i muzeja.
Dok je krajem osamdesetih studirao dizajn na Rhode Island School of Design, sinula mu je ideja da napravi nalepnicu sa likom profesionalnog rvača po imenu Andre the Giant. Ono što je trebalo da ostane interna šala među skejterima, ubrzo je počelo da se pojavljuje po gradovima širom Amerike.
Iz toga je nastao OBEY Giant, jedan od najuticajnijih gerilskih umetničkih projekata moderne pop kulture.
Danas se njegovi murali nalaze na fasadama velikih gradova, radovi u muzejima, a najpoznatiji poster u Smithsonianu.
Ipak, Shepard Fairey teško da se može razumeti samo kroz ono što je napravio. Mnogo više govori način na koji je do svega stigao.
Punk se ne uči, na njemu se odrasta
Na prvi pogled nije teško pronaći vezu između punka, skejt kulture i ulične umetnosti. Sve tri nastale su daleko od institucija, bez velikih budžeta i sa istom željom da ostave trag u prostoru koji nije bio predviđen za njih.
Fairey je iz tog sveta poneo mnogo više od prepoznatljive estetike. U razgovoru za magazin Spin rekao je da iz punka nije nasledio frizuru, kožnu jaknu ili muziku, već spremnost da javno kaže ono što misli, čak i ako je u manjini.
Ta ideja provlači se kroz gotovo čitav njegov rad. Plakati, murali i grafike godinama govore o zloupotrebi moći, ratovima, rasizmu i društvenim nejednakostima. Među portretima koje je odradio u svom prepoznatljivom fazonu jednako su zastupljeni muzičari, umetnici i aktivisti.
Nije slučajno što među svojim najvećim uzorima i danas izdvaja Joe Strummera, Henry Rollinsa i Chuck D-ija. Prema Faireyu, baš oni su pokazali da umetnost može da bude angažovana, glasna i bliska običnom čoveku.
Najveća greška koju je napravio
Takav pogled na svet prirodno ga je doveo i do muzike. Bad Brains poverili su mu vizuelni identitet albuma “Into the Future”, Social Distortion kompletan dizajn izdanja “Born to Kill”, a tokom karijere sarađivao je i sa Public Enemy, Black Sabbathom, Iggy Popom, Smashing Pumpkins, Johnny Cashom i brojnim drugim izvođačima.
Te saradnje nikada nisu predstavljale spoj umetnika i klijenta, već ljudi koji su odrasli u istoj kulturi, bez obzira na to da li je njihov izraz bunta bila gitara, sprej ili sito štampa.
Jedna priča iz njegovog života možda najbolje pokazuje koliko su ti ljudi za njega značili.
Dok je Joe Strummer boravio u Los Anđelesu, dobio je priliku da upozna čoveka čiju je muziku godinama smatrao životnom inspiracijom. Odlučio je da tog dana odradi posao koji nije mogao da čeka, uveren da će se nova prilika ukazati.
Strummer je preminuo nekoliko meseci kasnije, a Fairey je kasnije priznao da je to jedna od najvećih grešaka koje je napravio.
Poster koji je upoznao ceo svet
Poster Hope sa početka ove priče, nastao tokom predsedničke kampanje Baraka Obame 2008. godine, doneo je Shepardu prepoznatljivost kakvu retko koji umetnik doživi za života. Reprodukovan je bezbroj puta, završio u udžbenicima, muzejima i istoriji političkog marketinga, a njegov autor odjednom se našao pred publikom koja nikada ranije nije obraćala pažnju na uličnu umetnost.
Za mnoge je to bio trenutak u kojem je Shepard Fairey postao svetski poznato ime, dok je za one koji su pratili njegov rad otpočetka predstavljao logičan nastavak priče.
Čovek koji je decenijama koristio plakate, nalepnice i murale da govori o moći, propagandi, potrošačkom društvu i političkoj manipulaciji, dobio je priliku da istim jezikom razgovara sa daleko širom publikom.
Promenila se veličina platna, ali kompromis oko tema nije pravio. Njegovi murali i grafike nastavili su da se bave društvenim nejednakostima, ljudskim pravima, klimatskim promenama, ratovima i zloupotrebom političke moći.
Neki od tih radova izazvali su oštre polemike, drugi završavali na protestima širom sveta, ali retko koji je nastao sa namerom da se svima dopadne.
Umetnost koja odbija da ćuti
Isticao je da ga mnogo više od lične popularnosti zanima mogućnost da svojim radom podstakne druge da se uključe, reaguju ili jednostavno prestanu da budu pasivni posmatrači. Govoreći o ljudima kojima se divi, priznaje da je tek kasnije shvatio kako ni oni, uprkos uticaju koji imaju, ne mogu sami da promene svet.
Svaka ideja, smatra, vredi onoliko koliko uspe da pokrene i druge ljude.
I danas rado govori o grafitima koji niču po gradovima, mladim autorima koji sami štampaju plakate ili lepe stikere i potrebi da javni prostor ostane mesto na kojem ljudi mogu da ostave trag, bez obzira na to da li iza sebe imaju galeriju, izdavača ili veliki budžet.
Danas je njegov vizuelni potpis gotovo nemoguće pomešati sa bilo čijim drugim, baš kao i Banksyjev. Ograničena paleta boja, snažni kontrasti i njegova propagandna estetika inspirisali su čitavu generaciju umetnika i dizajnera.
Mnogi su pokušali da preuzmu taj stil, ali mnogo je teže preuzeti način razmišljanja iz kojeg je nastao. Shepard Fairey nikada nije posmatrao umetnost kao ukras ili proizvod. Za njega je ona oduvek bila način da ospori autoritet, započne raspravu ili skrene pažnju na probleme koje bi većina najradije zaobišla.
Više od tri decenije nakon što je zalepio prve stikere po ulicama, njegovi radovi nalaze se podjednako prirodno na fasadama gradova, omotima punk albuma i zidovima muzeja.
Malo je autora koji su uspeli da istovremeno ostanu deo alternativne kulture i postanu deo istorije savremene umetnosti, a da pritom nijednog trenutka ne izgube vezu sa svetom iz kojeg su potekli.
Izvor: spinmagazine.com
