Postoje muzičari koji stvaraju pesme, a postoje oni koji jednostavno žive muziku. Nema sumnje da je Shane MacGowan bio ovaj drugi tip.
Legendarni frontmen The Pogues uspeo je da spoji irsku tradiciju sa prljavom energijom punka i shvatio je to kao sopstvenu životnu misiju. Bio je čovek koji je otelovljenje prave boemštine, pesnik pijanih noći i mamurnih jutara, lik bez kojeg ni jedna prava St. Patrick’s Day žurka nema smisla.
Njegove pesme nisu bile samo muzika, već stanje duha. Dovoljno je da krenu “Fiesta”, “Summer In Siam”, ili “Streams of Whiskey”, pa da vam sve postane jasnije.
Kako je sve počelo: sudar čiste irske duše sa punk eksplozijom
MacGowan je pre Poguesa već bio duboko u muzici, na samom začetku britanske punk scene, sa bendom The Nipple Erectors (The Nips).
Međutim, tek je sa Poguesima napravio ono po čemu će njegovo ime biti zlatnim slovima upisano u muzičku istoriju. Albumi poput Rum Sodomy & the Lash, If I Should Fall from Grace with God i Hell’s Ditch ne samo da su redefinisali irsku muziku, već su je ubacili pravo u srce alternativne scene.
Posebno je zanimljivo da je Hell’s Ditch producirao Joe Strummer iz The Clash, koji je u jednom periodu čak i predvodio bend, dok je Shane tonuo u svoje već dobro poznate demone.
Upravo takav život, između genijalnosti i autodestrukcije, između poezije i haosa, učinio ga je nečim što se danas retko viđa. Bio potpuno autentičan i neponovljiv, i kao lik, i kao autor.
Tribute koji je morao da se desi
Krajem 2023. godine, svet muzike je ostao bez Shanea MacGowana. Ali kako to obično biva sa takvim legendama, priča se tu ne završava.
Kako prenosi Stereogum, u novembru 2026. izlazi veliki tribute album pod nazivom “20th Century Paddy – The Songs of Shane MacGowan”, na kojem će brojna velika imena obraditi njegove pesme.
Među njima su Bruce Springsteen, Tom Waits, The Jesus And Mary Chain, Primal Scream, ali i Glen Hansard, Nick Cave, Dropkick Murphys, Libertines i mnogi drugi.
Prvi singl je Springsteenova verzija pesme “A Rainy Night in Soho”, koja se inače nije našla na originalnom izdanju albuma Hell’s Ditch, ali je vremenom postala jedna od njegovih najvoljenijih pesama.
Springsteen ju je već izvodio uživo u Irskoj 2024. godine, dok ju je Nick Cave pevao na MacGowanovoj sahrani.
“Glas koji govori u ime istorije”
Sam Springsteen je MacGowana opisao kao umetnika čiji glas “kao da govori u ime istorije”, stavljajući ga u društvo imena poput Dylana, Arethe Franklin, Patti Smith i Johna Lydona.
Govorio je o njegovoj sirovoj iskrenosti, humoru uprkos svemu i životu koji je vodio između umetničkog zanosa i samouništenja.
Ukratko, o svemu onome što Shane zapravo jeste bio.
Još jedan detalj koji ovaj projekat odvaja od klasičnih tribute izdanja, jeste činjenica da će polovina prihoda od autorskih prava biti donirana organizaciji Dublin Simon Community.
Ova organizacija bavi se pružanjem pomoći beskućnicima, obezbeđivanjem smeštaja i zdravstvene nege.
Omaž boemu i muzičkom virtuozu sa margine
I tu se zapravo zatvara krug. MacGowan nikada nije bio “čist” umetnik u onom uglađenom smislu.
Njegova muzika bila je prljava, emotivna, pijana, duhovita i brutalno iskrena. Upravo zato i danas zvuči moćno, poročno i pre svega ljudski, za razliku od mnogih savremenih produkcija.
Možda se vremena menjaju, tehnologija napreduje, industrija postaje sve veća i sterilnija, ali neke stvari ostaju iste.
Dovoljna je jedna pesma, puna čaša i prava ekipa, pa da sve opet dobije smisao.
Shane MacGowan je to znao bolje od većine.
I zato nije čudno što mu scena sada vraća dug, jer je muziku i te kako zadužio zauvek.
Izvor: stereogum.com
Kultni Fugazi objavio izgubljene snimke iz 1992: Sav prihod ide u dobrotvorne svrhe
