Nadimač, Quasarborn, Anthrax, 29.maj 2026, OpenAir Corner – ulaz 5.700 rsd
Anthrax treći put sviraju u Srbiji, ali meni je premijerna šansa da ih slušam uživo. Oba prethodna puta sam išao na more, koje je mesecima unapred plaćeno. Zato sam uz zvuke talasa, dok je sunce pržilo, samo mogao da čekiram net i YouTube da vidim snimke i skontam kako je zaista bilo.
Sada sam ih konačno u’vatio i bogami karta je papreno koštala – u Barba Negri u Budimpešti sigirno bi bila barem 20 evra jeftinija, ali dobro… Ovako dobar bend vredi sve pare. Kao što su i dokazali – svaki dinar su “isplatili”.
I više od toga.
No, da krenemo redom. Polazak iz Novog Sada busićem je naravno kasnio, ali nisam previše mario. Ionako nisam imao nameru da ulazim na predgrupe Nadimač i Quasarborn.
U pitanju je openair, tj. svirka je napolju. Znači čuje se, a pivo nije njihovo, već poneto iz frižidera Recycle Bin-a.
U busu ekipa raznolika – metal gerijatrija i klinci, do skoro pa punoletni. Odmah sam shvatio da ćemo morati i piš usput pauzu praviti.
Kao i što je bilo.
Luka Beograd i prijatno iznenađenje zvano Nadimač
Napokon stižemo do Luke Beograd – tamo sam prvi put u životu, još jedna premijera, baš kao i Anthrax… Prostor brutalan – nekadašnje hale pretvorene u koncertne prostore. Osim Openair Cornera, još četiri sam prebrojao u prolasku i u svakom ima neko dešavanje.
Veoma prijatno iznenađenje… Jedina stvar koja meni tu fali su neke dobre kafanice, gde možeš lepo da se zavališ i popiješ ‘ladno pivce. Ili bar da su se ispred “parkirali” ulični prodavci, sa burićima punim leda i limenkama piva koje plivaju u istim.
Kao što smo navikli na koncertima u Srbiji decenijama unazad. Ali to sam ja, a čini se i da su ta vremena prošlost.
Taman kad smo stigli, Nadimač počinje da cepa. Čuo sam za bend, ali nikad ga nisam preslušao, čak ni na YouTube. Shvatam da sam napravio veliku grešku – jer momci zvuče zaista odlično!
Svirka mi deluje kao miks novosadskog Proleća i prvog demo snimka Nospeedlimita. Već sledećom prilikom moraću obavezno da ih overim uživo. Drugar mi reče da su par puta i u Novom Sadu svirali. Jbg, moja greška.
Drugi izlaze Quasarborn – još jedna premijera za mene, morao sam i ime benda da kopipejstujem. Pa… not my cup of beer, tako da ništa više pisati neću. To što sviraju svakako zvuči ok, samo nije po mom ukusu.
Završavaju svoj set i odlučujem da lagano uđem u koncertni prostor. Naravno, morao sam da otvaram ranac, iako se iz aviona videlo da nema ništa u njemu. To što je bilo nekad, odavno je u stomaku.
Ne znam zašto me panduri i ekipa iz obezbeđenja ne mirišu previše.
Anthrax – All hell breaks loose
Već sa prvim taktovima numere “A.I.R.” krenulo je pi*anje firnajza, kao i skoro dvočasovno skakanje, headbangovanje i horsko pevanje. Nižu se hitovi – od “Madhouse” i “Caught In a Mosh”, do novog singla “It’s For The Kids” i “Indians”.
Anthrax je to! Belladonna sve vreme suvereno gospodari binom, glas mu zvuči kao u najboljim danima, dok Scott Ian žestokim rifovima diže iz mrtvih. Rogovi su, podrazumeva se, bili u vazduhu od prve do poslednje pesme.
All hell breaks loose, što bi rekli Englezi.
Masa odlična – mešavina iskusnih kuka, odraslih na moćnom thrash zvuku i sveže krvi, baš kao i stajling. Old school, kratki šorcevi, oni za kupanje, battle jackets sa prišivačima i duboke Pume.
Sve kako treba, kulturica, kao na HC punk svirci, samo su motivi na majama drugačiji. I naravno, obavezan mosh pit, koji ne staje.
Jako mi je bilo zanimljivo da čujem “I Am The Man”. Realno, zvučala je brutalno i u takvoj izvedbi, iako se definitivno osetilo da je nisu uvežbavali kako valja. Tu pre svega mislim na vokale Frank Bella, basiste Anthraxa.
Naravno, izostali su neki favoriti koje sam želeo da čujem, ali ne mere… Previše želje, a premalo vremena…
Nažalost, svemu što je lepo dođe kraj, a posle otprilike sat i po Belladonna završava sa “We love you Belgrade, thank you for the wonderful energy tonight! See you soon!”
Scott frlja zilion trzalica u prve redove, Charlie Benante baca palice – jedan saputnik iz novosadskog busića imao je dovoljno sreće da uhvati jednu.
Savršen suvenir sa jednog od onih koncerata zbog kojih ti nije žao ni para, ni pređenih kilometara, ni neprospavane noći.
Nadam se da se nećemo načekati do sledećeg susreta.
Što pre, to bolje.
Autor: Jeti, Tattoo Bikes
Kreator, Exodus i Carcass u Budimpešti: Visceralna lekcija iz agresije
