Rimsko carstvo je bilo jedno od najnaprednijih imperija svog vremena, pa verovatno zamišljate antičku Pompeju kao grad mermera, termi i sofisticirane higijene i kulture kupanja. Ali stvarnost je, po svemu sudeći, bila daleko drugačija i pomalo prljava.
Kako piše Smithsonian Magazine, nova studija objavljena 12. januara u časopisu Proceedings of the National Academy of Sciences otkriva da su javni bazeni u staroj Pompeji dugo bili puni znoja, masnoće, urina i drugih telesnih “suvenira” posetilaca.
Takva prilično nehigijenska praksa trajala je sve dok Rimljani nisu izgradili akvadukt i značajno poboljšali kvalitet vode.
Mineralni tragovi kao vremenska kapsula
Istraživači su analizirali slojeve mineralnih naslaga koje su ostale u kupatilima. Svaki sloj ima specifičan hemijski potpis, koji otkriva odakle je voda dolazila i kako je korišćena.
Te naslage funkcionisale su kao svojevrsna vremenska kapsula: kroz njihovu geohemiju naučnici su rekonstruisali razvoj vodosistema Pompeje. Ali ne samo to, već i svakodnevne navike njenih stanovnika.
Kada je Vezuv eruptirao 79. godine nove ere, Pompeja je već bila rimska kolonija.
Međutim, pre rimskog osvajanja 80. godine pre nove ere, grad su naseljavali Samniti, plemenska zajednica sa sopstvenom kulturom i jezikom.
Kupanje uz pomoć točkova i kanti
Tokom samnitskog perioda postojala su najmanje dva javna bazena, ali su se punili vodom iz dubokih bunara pomoću sistema točkova i kanti.
Reč je o sporom i fizički zahtevnom procesu, koji su obavljali porobljeni ljudi.
Prema procenama istraživača, sistem je mogao da izvuče između 900 i 5.000 litara vode na sat. To znači da su se bazeni verovatno dopunjavali samo jednom ili dva puta dnevno.
Drugim rečima: ista voda je kružila prilično dugo.
Upravo to objašnjava zašto su naučnici pronašli tragove organske materije u bazenima, ali ne i u bunarima. Dok su se kupači ribali i opuštali, voda se punila svime što su sa sobom doneli.
Vodeći autor studije, arheolog Gül Sürmelihindi sa Univerziteta Johanes Gutenberg u Majncu, uslove opisuje kao “daleko od idealnih”.
Nezavisni istoričar Alexander Meddings bio je još manje diplomatski nastrojen. Kako prenosi BBC Science Focus, bazeni su verovatno sadržali znoj, urin, oljuštenu kožu i izlučevine iz nezalečenih rana.
Česta pojava, kaže, bio mutan je sloj prljavštine koji je plutao po površini.
Po današnjim standardima, iskustvo je bilo poprilično neprijatno.
Akvadukt promenio sve
Nekoliko decenija nakon rimskog preuzimanja grada, izgrađen je akvadukt, koji je u Pompeju dovodio svežu vodu iz obližnjeg izvora.
Prema proračunima istraživača, sistem je donosio oko 167.000 litara vode na sat. To je višestruko više nego stari bunarski sistem.
Analiza naslaga iz rimskog perioda pokazala je znatno manje organske materije u bazenima.
Voda nije bila savršeno čista, ali je bila znatno prihvatljivija po pitanju higijene.
Kako koautor studije, geolog Cees Passchier, kaže za BBC Science Focus, odlazak u terme bio je bučan, živopisan i verovatno prilično “mirisan” događaj.
U svakom slučaju, više je bio akcenat na društvenom ritualu, nego na higijenskom tretmanu.
Nova tehnologija, novi problemi
Akvadukt je, međutim, imao svoju tamnu stranu.
Pored kupatila, sistem je takođe snabdevao grad pijaćom vodom. Ta voda je kroz Pompeju tekla olovnim cevima, a olovo je danas poznato kao snažan neurotoksin.
Vremenom su se unutrašnjosti cevi oblagale mineralnim naslagama, koje su smanjivale ispiranje olova u vodu. Ipak, svaki put kada bi cevi bile zamenjene novima, rizik od kontaminacije verovatno je ponovo rastao.
Prema navodima koje prenosi New Scientist, najsiromašniji stanovnici, koji su se oslanjali na javne česme, verovatno su bili najizloženiji.
Bogatiji slojevi društva često su imali sisteme za sakupljanje kišnice u svojim domovima.
Dosadne naslage, ozbiljne priče
Istraživači sada planiraju slične analize širom Rimskog carstva.
Mineralne naslage možda deluju beznačajno, ali su, kako kažu, izuzetno bogat izvor informacija o tome kako su ljudi živeli, kupali se i pili vodu.
Pompeja nas tako ponovo podseća da istorija nije samo priča o arhitekturi i imperijama, već i o mirisima, cevima i vodi, koja nije uvek bila onako čista kako volimo da zamišljamo.
Izvor: smithsonianmag.com
Šta je zaista inspirisalo Munkov “Vrisak”? Naučna hipoteza o pozadini slavne slike
