Obojeni program i PIL 18. maj 2026, Zappa barka – ulaz 4.000 – 6.000 rsd
Od prethodnog gostovanja PIL u našem glavnom gradu prošlo je skoro celih 13 godina. Nikako zanemarljiv period. U tom periodu sastav je upisao dva studijska albuma, koji su sličniji jedan drugom (počevši od samog rešenja naslovne strane, preko toga da su oba izdata na njihovoj etiketi zaključno sa pesmama koje se na njima nalaze, za koje se može reći kao da su većinski u jednom dahu nastale) i više nego liste odsviranih pesama na njihovom festivalskom nastupu u Beogradu 2011. (još u vreme “žutih lopova” u jednom od onih života) i samostalnom koncertu 2013. godine, a na oba ta nastupa su preko 80 odsto svirali isti repertoar.
Naravno, ne smemo zaboraviti da je u tom vremenskom periodu PIL utefterio i neuspeli pokušaj (4. mesto) da bude zvanični predstavnik Irske na Euroviziji pre 3 godine, sa dosta interesantnom pesmom “Hawaii”. Posvećena je supruzi Johna Lydona, Nori, čiji život se okončao od posledica Alchajmerove bolesti, u toku iste godine.
Od prošle godine su PIL i bez Bruce Smitha na bubnju, umesto kojeg je na toj poziciji Mark Roberts. Oba bubnjara, sem istog benda, povezuje i to da imaju lična imena baš stereotipne prebritanske, da treba da biraš junake za scenario filma, drame ili romana u UK da uzmeš njihova i ne strepiš da ne zvuče autentično. Sve ovo navedeno nije bilo dovoljno da se skuva žaba koja potpisuje ove redove da ponovo potegne put Beograda PIL-a radi, dok god nisu počele da se pojavljuju liste repertoara sa ove turneje.
Odabir pesama za turneju koji se bitno razlikuje od ranijih turneja i fakat da je pre početka iste Lydon prebacio sedamdesetu godinu života, podižu temperaturu za kuvanje žabe, do one tačke kad će ona biti skuvana čim se nađu zainteresovani dragi ljudi, koji bi se usudili da degustiraju PIL uživo u 2026. godini.
13 godina kasnije – žaba je ipak skuvana
Srećom, zainteresovanih za PIL nikad ne fali. Ne kao nekad, gotovo upola manje ljudi od prethodnog puta i gotovo trećina Rusa, al’ opet stabilna baza fanova koji su spremni da daju od 4.000 do 6.000 dinara za Irca, čiji je muzički favorit za sva vremena Alice Cooper.
Koncept turneje je zamišljen da pevač benda, koji nastupa pre PIL, mora da bude neko ko je u karijeri imao fazu da poput Lydona nije bio u stanju da savlada sopstvene tekstove pesama, već da je morao da ih čita na nastupima. Kako Bora Čorba više nije živ, u obzir je dolazio jedino Kebra i njegov Obojeni program.
Šalim se, naravno, i to inspirisan time da taj ko radi društvene mreže i net prezentaciju PIL-u nigde nije u stanju da napiše (zapravo samo prekopira) ime benda koji otvara koncert, već uvek samo i jedino je ispisano support. U slučaju benda sa reputacijom Programa i statusom koji imaju u prestonici, dolazimo do paradoksa da ih najavljuje jedino Zappa barka, pa sad ko bi i njih gledao, jedino da drži organizatore za reč, ostrvski post pankeri sa obećanjima organizatora nemaju ništa, a pogotovo sa kontinentalnim post pankerima ne žele prostor mreže da dele.
Nekako već godinama unatrag ufatim Obojeni program taj jedan koncert u NS i sad bih sa velikom željom u sekundu samog početka nastupa bio na mestu događaja, da nije bilo preuzimanja karata po najnižoj ceni, koja je namenjena da više egzistira u teoriji, a manje u praksi. Zahvaljujući (Bon) Jovi i njegovoj dobroj volji da 2x poteže čak iz Zemuna u Beograd, karte su bile sređene.
Dva basa grme kao Varšavski pakt i NATO
Ceneći njegovo angažovanje, a i u želji da se iskoriste u potpunosti momenti retkih viđanja, isteče dve trećine nastupa Kebrine skupine sa splava kroz razigranu, gotovo punu Zappu, niz Savu. Sama suština je i u finalu uhvaćena u potpunosti. Dva basa grme kao da su sa jedne strane udarili svim mitraljezima Varšavskog pakta, a momentalno im adekvatno odgovorili iz NATO, Cina uvek na visini zadatka i Kebrašin kojem je lako da se uklopi u sistem u kom je poodavno sve skoro perfektno jer perfekcije nema, a znatno bliže joj je bilo u ona vremena kad je Ljuba bio na basu.
Nekako su Bebec i Ljuba, dva plućna krila jednog zdravog organizma, a Bebec i Miki (za kojeg ne napisa niki da je huljenje da je u OP, ne, naravno, on lično, već bilo ko, a da nije Novosađanin, nema mesta za nekog ko je van Liverpula u Bitlsima, u Idijotima za nekog ko nije Puležan, ili i najgore, da u Cepeni Ćunci upane neki da nije iz Ladovicu, jer neki simboli su u potpunosti vezani samo za jedno mesto) su pluća jednog organizma kom je nivo kiseonika na ispod 95% tj. povremeno dopunjavanje na koncentrator kiseonika dobro dođe.
Kod nas je i dalje očekivano da prvi bend bude bespotrebno malo tiši od glavnog benda, al’ to nije umanjilo snagu Obojenih, dok ona podvriskivanja i pištanja “Jeee!”, sa nekim ne baš usklađenim ehom na vokalu Kebre, u svakoj pesmi jesu. U startu to bude smisleno i motivišuće i za bend i za publiku, ali kad se pretvori u konstantno, dolazi do finog nivoa iritantnosti.
“This is not a love song” i još poneka šargija
Kako sam pre samog početka PIL-a video legendarnu Jadranku Janković, a oni su počeli koncert sa pesmom “Home” (tačno za nas, jer nam životi prođoše u refrenu “Better Days will never be”), dozvoliću sebi jednu odu J.J. i njenom upečatljivom stilu pisanja, jer i na njenom štivu se odrastalo.
Kod nje bi to sigurno bilo nešto kao “naravno do nastup počinju sa Home jer Beograd je i njihova kuća u koju su uvek dobrodošli i gde ih očekuju brojni fanovi, za koje je vreme stalo onog dana kad su otišli iz njihovog doma nakon nezaboravnog nastupa u bašti SKC 2013. godine….“.
John, za koga je primetno da uživo nije baš onako otečena Angus kravetina kao ovdašnji vojvoda od Hrtkovaca, kako je delovao na snimcima poslednjih godina, već se nakon prve pesme požalio da je epileptic (pamtimo njegove ozbiljne zdravstvene probleme još od najranijih dana iz Dž. Roten “Zabranjeno za Irce, Crnce i Pse” (Laguna 2008.)) i da se ugase fleš lajts.
Tu je već zvučao više zezatorski, nego džangrizavo i tokom nastupa je sad najviše pričao u odnosu na prethodna dva puta, što je dosta doprinelo prisnijoj atmosferi. Zna se da bez šargije nema ni PIL-a, tako je pre četvrte pesme, a njihovog najkomercijalnijeg uspeha, moguće baš zbog instrumenta kojeg se dofatio drugi moj omiljeni šargijaš Lu Edmonds (prvi je, neprikosnoveni Pavle Vujisić, a za trećeg pored ovog dua nema ni mesta ni potrebe), “This is not a love song”, bilo jasno da idemo kroz fin poprečni presek tako koloritnog muzičkog izražaja (Ooops! Jadranka from me did it again!).
Stabilni kao prodaja Guinnessa u Britaniji
Pravi je trenutak da podsetim na epizodicu iz prethodnog meseca, kad je Lydon poradio o glavi i bradi Lu Edmondsa, uz jasnu instrukciju “Just don’t make it look like a haircut!” i transformisao ga iz zombi vešca u zombi lunatika. Uz Kebru, Lu je sigurno osoba sa najmanjom kilažom te večeri, ako bi oba bila zajedno na 100 kg.
Kao i na celoj turneji, i ovde su menjali aranžmane pesama. Pod tim mislim da pojedine pesme na istoj turneji izvode u više razlličitih varijanti, što je stvarno nešto što se ne praktikuje ni kod mlađih sastava. Tokom nastupa je dominantno da su u prostorima od 500 do tri puta više posetilaca neprikosnoveni gospodari terena, da su tu stabilni kao prodaja Guiness piva u celoj U.K. Imali smo i Lydonovih par natezanja viskoze (ako je bilo ukupno 5 supenih kašika), jer on je bladi Ajrišmen, kako sam reče i pred sam kraj pre bisa i small smoke pause for Marlboro, koji je nečim zaslužio (možda laganom finansijskom inekcijom), za razliku od skivija, da bude imenovan.
Bis, “Public image”, “Rise” od koje mi i dalje ostade neki tintus u lubanji, koji povremeno rotira “Anger is an energy” do kraja galaksije i nazad, i samo oni znaju kako spojena i krojena triling verzija Annalisa/Attack/Chant.
Bes kao energija i posle sedamdesete
Kao odjavu sa razglasa, puštaju pesmu za koju sam mislio da se zove samo “Oh! What a Beauty” što bi bila najtačnija definicija njihovog koncerta, no celo joj je ime The Marrrow Song “Oh! What a Beauty” u verziji Billyja Cottona, tokom koje se sva četvorica zezaju međusobno i sa publikom. Po godini iz koje je pesma, biće da se veterani vole prisetiti detinjstva koje kakvo god da je bilo, a Lydonovo je bilo u rangu Gorana Bareta, ostaje u najromansiranijem sećanju.
Za godine iznad sedamdeset se vezuje definicija zlatno doba i ono to svakako i jeste, dok god ste u stanju da redovno funkcionišete, a ako pritom i vezano veče za veče možete da pružite ovakav nastup i nosite sa sobom sve što turneja nosi, ono je zaista najzlatnije doba.
U samoj Zappa barci u najskorije vreme nastupe ima toliko bogat asortiman izvođača, da je to prosto nezamislivo i nepopisivo i više nego PIL muzička lutanja od početka do danas, po sistemu toplo – hladno: Galija, Bad Copy, Vojko V, PTTB…
P.S. Na kraju su se dobri ljudi koji vode društvene mreže PIL-a ipak setili da objave ko im je bio support na Zappa Barci tog 18. maja.
Doduše dobranih 10 dana kasnije.
John Lydon i punk ratovi: Bendovi koje je frontmen Sex Pistolsa godinama pljuvao
