Kada se 18. maja Public Image Ltd pojavi na bini Zappa Barke u Beogradu, domaća publika neće prisustvovati samo post-punk haosu u režiji nekadašnjeg pevača Sex Pistolsa.
Gledaće oči u oči čoveka koji je već skoro pola veka u ratu sa praktično svima.
Sa muzičkom industrijom, političkom korektnošću, sopstvenim bendovima, nostalgijom za pankom, a vrlo često i sa drugim punk bendovima. Što saborcima, što savremenicima.
Uostalom, još jedna zanimljiva fusnota u istoriji Sex Pistolsa jeste činjenica da bend 50 godina punka danas obeležava sa Frankom Carterom na vokalu. Sa Rottenom je dogovor očigledno bio nemoguć.
Jer ako postoji nešto na čemu je John Lydon radio predano kao i na stvaranju muzike, onda je to vređanje kolega.
Tokom godina uspeo je da zarati sa svima – od Ramonesa i The Clasha, pa do Green Daya i Patti Smith.
I što je najzanimljivije, deluje da u tome iskreno uživa.
Punk kao (ne)složna porodica
Danas se punk često romantizuje kao velika ujedinjena porodica koja uporno pokazuje srednji prst sistemu, ali realnost je bila mnogo prljavija, sujetnija i haotičnija.
Bendovi su se međusobno pljuvali, otimali za zrak svetlosti reflektora javnosti, sukobljavali oko politike, autentičnosti i toga ko je “pravi”, a ko pozerčina.
A Lydon je u toj disciplini bio šampion.
Kako prenosi Far Out Magazine, bivši frontmen Sex Pistolsa godinama je omalovažavao bendove koji su za mnoge fanove praktično sveto pismo punk subkulture.
Tako je Ramonesima je zamerao što su punk pretvorili u uniformu, sastavljenu od kožnih jakni i pocepanih farmerki, dok je Green Day nazvao “debelim bogatim klincima”, koji su postali deo sistema protiv kojeg navodno sviraju.
Ni The Clash nisu prošli mnogo bolje.
Lydon je svojevremeno tvrdio da bend Joe Strummera osim političkih parola zapravo nema mnogo sadržine, iako ih danas mnogi smatraju jednim od najvažnijih političkih bendova u istoriji muzike.
Za neke su bili i ostali jedini bend koji je zapravo značio nešto, ali ne i za deda Johnnyja.
Čak je i Patti Smith, koju brojni muzički istoričari vide kao jednu od ključnih figura u nastanku punka, završila na njegovom nišanu.
Za Lydona, ideja da je njujorška scena izmislila punk bila je ozbiljno precenjena priča.
Poslednji profesionalni hejter rokenrola
Naravno, pitanje je koliko John Lydon zaista veruje u sve što govori, a koliko jednostavno uživa u konstantnom provociranju drugih.
Jer njegov javni identitet već decenijama funkcioniše negde između iskrenog cinizma, britanskog sarkazma i pažljivo izgrađene uloge čoveka koji odbija da ikome oćuti.
U međuvremenu, nekadašnji punk buntovnik postao je i fan Donalda Trampa, što je dodatno podelilo publiku koja ga je nekada doživljavala kao simbol kontrakulture.
Međutim, upravo u tome možda i jeste suština cele priče, jer Lydon (ili Rotten, ako više volite) nikada nije želeo da bude heroj scene.
Mnogo mu više odgovara uloga čoveka koji stoji sa strane, pljuje po “svetinjama” i posmatra kako ljudi besne zbog njegovih otrovnih strelica.
A sudeći po intervjuima koje i dalje daje duboko u sedmoj deceniji života, od te navike ne planira da odustane ni danas.
Možda je upravo zato John Lydon ostao jedna od poslednjih istinski intrigantnih i iritantnih figura rokenrola.
A punk bez takvih ljudi verovatno više ne bi bio punk.
Izvor: faroutmagazine.co.uk
