Postoje magični trenuci na koncertima, koji nemaju mnogo veze sa setlistom, produkcijom ili planom turneje.
Ne najavljuju se i ne ponavljaju često, ali baš zato ostaju kao podsetnik da odnosi u muzici nikada nisu potpuno zatvorena knjiga.
Jedan takav desio se krajem aprila u Kaliforniji, kada je Nick Oliveri neočekivano izašao na binu i pridružio se bendu Queens of the Stone Age tokom izvođenja pesme “Auto Pilot”.
Za publiku koja je znala čemu prisustvuje, to nije bio samo gostujući nastup “na autopilotu”, već trenutak koji nosi težinu više od tri decenije napetih odnosa, ozbiljnih svađa i povremenih pomirenja.
Pre nego što su postali Queens of the Stone Age
Oliveri i Josh Homme ne dele samo jedno poglavlje karijere.
Njihova priča počinje još u Kyuss, bendu koji je definisao pustinjski zvuk američkog andergraunda, ali i postavio temelje prljavog stoner roka.
Saradnju su nastavili kroz različite projekte i faze, koje su oblikovale ono što će kasnije postati Queens of the Stone Age.
Kada se Oliveri priključio QOTSA krajem devedesetih, bend je dobio energiju koja je bila podjednako haotična koliko i neophodna.
Njegov doprinos na albumu “Songs for the Deaf” i dalje se smatra ključnim elementom zbog kojih je taj materijal dobio status kakav danas ima među fanovima. Nije bio samo basista, već glas, stav i suprotnost koja je držala haos pod kontrolom unutar benda.
Doduše, povremeno ga je i malo raspirivao, da se ne lažemo.
Razlaz 2004. godine bio je sve samo ne tih. Optužbe iz privatnog života, javne izjave i narušeni odnosi ostavili su utisak da je to jedna od onih priča koje se završavaju bez mogućnosti povratka.
Ipak, vreme je uradilo svoje, a sporadična gostovanja tokom godina pokazivala su da mostovi među glavnim akterima ipak nisu u potpunosti spaljeni.
Ono što ovaj trenutak čini zanimljivijim jeste činjenica da Oliveri nikada nije pokušao da se uklopi u jednu priču, ili jedan bend. Naprotiv, uvek je furao svoju.
Nakon odlaska iz QOTSA, put ga je vodio u više smerova, često daleko od reflektora javnosti, pod kojima je nekada bio.
Put koji nikada nije podrazumevao kompromise
Mondo Generator ostao je njegov najličniji projekat, mesto gde je mogao da zadrži sirovu energiju i kontrolu bez kompromisa.
Bend nikada nije želeo da bude prihvaćen, već je opstajao na sopstvenim pravilima, negde između garaže, pustinje i haosa bez koga Oliveri očigledno ne funkcioniše. Uostalom, reč je o čoveku koji se (tada sa dugačkom plavom kovrdžavom kosom) na sekund pojavljuje u uvodu spota Cro-Mags “We Gotta Know”, sredinom 80-ih.
Tako da je jasno kakvi ritmovi pokreću njegovo srce.
Istovremeno, njegova povezanost sa bendovima poput Dwarves dodatno govori o tome gde zaista pripada. Ako ste slušali njihove albume, moguće da vam je poznatiji pod imenom Rex Everything.
Dwarves nikada nisu bili deo komercijalne priče, niti su pokušavali da to postanu. Njihova reputacija jednog od najopskurnijih i najnepredvidivijih bendova američkog punka izgrađena je na granici između provokacije, opscenosti, fizičkog obračuna sa fanovima i potpunog bizarluka.
Uz poštenu (zlo)upotrebu različitih supstanci, kao pogonskog goriva.
Oliverijeva uloga u tom svetu nije bila slučajna, već prirodan nastavak svega što je radio. Muzika oslobođena ikakvog filtera, nametnutih moralnih normi i lažne pristojnosti, bez potrebe da pokušava da bilo šta ublaži, ili ikome objašnjava.
Kao logičan korak u istom smeru je i saradnja sa bendom Svetlanas, koja je dodatno naglasila njegovu sklonost ka dobroj trešerici, HC punku i DIY sceni, koja ne funkcioniše po pravilima industrije.
To su projekti koji možda nikada neće imati domet Queens of the Stone Age, ali nose pečat autentičnosti, koji često nedostaje većim imenima.
Povratak koji ne zatvara krug
Upravo zato ovaj povratak na binu sa QOTSA ne deluje kao pokušaj zatvaranja kruga, već više kao podsećanje da neke veze opstaju bez obzira na sve što se između desilo.
Nije prvi put da Oliveri ponovo stoji pored Hommea pred publikom, i verovatno neće biti poslednji.
Ali svaki takav trenutak ima svoju težinu, jer potiče iz zajedničke istorije, koja je bila sve, samo ne jednostavna.
Zato andergraund i dalje voli i poštuje dobrog starog Nicka – nikad se nije libio da pokaže srednji prst svima koji mu idu na živce.
Pa čak i najbližim prijateljima i saradnicima.
