“Ko bi pobedio u rvačkom meču – Lemmy ili Bog?”
“Trik pitanje. Lemmy je Bog.”
Ova replika iz filma “Airheads” odavno je prestala da bude samo filmska šala. Za generacije ljubitelja rokenrola, panka i metala postala je svojevrsna mantra za čoveka koji je bio otelotvorenje prljavog, glasnog rokenrola.
Malo je muzičara koji su uspeli da pređu granice sopstvenog žanra. Još manje onih koje podjednako poštuju pankeri, metalci, koreri, bajkeri i ljudi koji možda nikada nisu preslušali ceo album Motörheada, ali znaju da je Lemmy Kilmister bio nešto posebno.
Takav lik se ne rađa dvaput.
Zato ni jedanaest godina nakon njegove smrti priča nije završena, a verovatno nikad ni neće biti.
Kako prenosi NME, na ovogodišnjem Download festivalu biće održana sedma “Lemmy Forever” ceremonija. Okupljanje će biti organizovano 12. juna u okviru prostora nazvanog Lemmy’s Lounge, gde će biti postavljena minijaturna verzija njegove prepoznatljive urne, sa delom pepela legendarnog frontmena Motörheada.
Nakon završetka festivala, pepeo će biti prebačen u mančestersku O2 Apollo arenu, gde će biti trajno smešten i dostupan fanovima, koji žele da odaju poštu jednom od najvažnijih ljudi koje je rokenrol ikada iznedrio.
We’re Motörhead. We play rock’n’roll.
Priča o Lemmyju nikada nije bila samo priča o heavy metalu. Zapravo najmanje je bila priča o metalu.
Kao klinja je bio roudi Jimi Hendrixu, svirao šezdesetih godina sa Rockin’ Vickersima, pevao “Space Machine” sa Hawkwindom i na kraju osnovao jedan od najglasnijih bendova ikad – Motörhead. Oduvek je sebe smatrao rokenrol muzičarem.
Dok su ga novinari uporno svrstavali u metal, on je godinama ponavljao istu rečenicu:
“We’re Motörhead. We play rock’n’roll”.
Njegov uticaj nikada nije mogao da stane u samo jednu “fioku”.
Bez Motörheada teško je zamisliti razvoj speed metala, thrasha i dobrog dela hardcore scene osamdesetih godina.
Njihov zvuk bio je previše brz za tadašnji hard rok, previše prljav za mejnstrim i dovoljno agresivan da inspiriše generacije bendova koje su došle posle njih.
Ipak, ono što je Lemmyja izdvajalo od većine njegovih savremenika nije bila samo muzika.
Dok su drugi pažljivo gradili imidž, on je jednostavno bio ono što jeste. Voleo je Little Richarda, MC5, The Damned, Ramonse, rokenrol pedesetih, blues, pojačala odvrnuta do kraja i hedonizam bez kočnica. Proživeo je život o kojem mnogi mogu samo da maštaju.
Rokenrol odmetnik bez pozeraja.
Možda zato i danas opstaje stari rokenrol vic da će nakon nuklearnog rata na Zemlji ostati samo bubašvabe i Lemmy.
Deo njegovog pepela danas se nalazi na brojnim mestima koja su mu značila tokom života. Neke od urni završile su u londonskom Stringfellow’su, Rainbow Bar & Grillu u Los Anđelesu, na Bloodstock festivalu, u nemačkom Vakenu, pa čak i u tetovaži James Hetfielda iz Metallice.
Deo pepela smešten je i u metke koje su dobili njegovi najbliži prijatelji.
Overkill do kraja
Ovogodišnja ceremonija nosiće dodatnu emotivnu težinu.
Godinama ju je organizovao Phil “Wizzö” Campbell, dugogodišnji gitarista Motörheada i jedan od najvažnijih ljudi u Lemmyjevom životu.
Nakon Campbellove smrti u martu ove godine, organizaciju je preuzeo Lemmyjev blizak prijatelj i menadžer Todd Singerman.
Kako je rekao Singerman, cilj ceremonije je da fanovi imaju mesto na kojem mogu da podignu čašu, ispričaju priču i provedu trenutak sa čovekom koji je ostavio neizbrisiv trag u muzici.
A priča o Motörheadu danas zvuči drugačije nego pre deset ili dvadeset godina.
Lemmy, Philthy Animal Taylor, Fast Eddie Clarke, Wurzel i sada Phil Campbell više nisu među nama.
Od članova dugogodišnjih postava benda ostao je samo Mikkey Dee, koji i dalje tuče bubnjeve bez milosti.
Ipak, postoje bendovi koji nadžive svoje članove, a Motörhead je odavno postao mnogo više od imena na omotu ploče.
To je ideja da rokenrol ne mora da bude savršen da bi bio važan. Dovoljno je da bude glasan, prljav, iskren i potpuno svoj. I da pokažete srednji prst svima koji ne misle isto, a posebno puritancima i mejnstrimu.
Motörhead je četrdeset godina svirao praktično istu pesmu i nikada nije tražio izvinjenje zbog toga.
Zbog toga se ljudi i danas okupljaju da nazdrave Lemmyju i verovatno će nastaviti da to rade još dugo.
Overkill do kraja.
Izvor: nme.com
Ozzy Osbourne se vraća kao AI hologram: Besmrtni princ tame ili korporativno lešinarenje?
