Život ponekad ima čudan smisao za humor, a rokenrol pogotovo.
Neki od najvažnijih trenutaka u istoriji muzike nisu se desili na koncertima koji su zvučali savršeno, pred desetinama hiljada ljudi i reflektorima koji sijaju poput svetionika.
Naprotiv, dogodili su se u zadimljenim salama za fizičko, uz loš razglas i besnu publiku koja želi da linčuje pevača, koji pritom nije siguran ni da li je na ovoj planeti.
Drugim rečima, daleko od očiju medija i javnosti.
Da nije bilo baš jedne takve večeri krajem šezdesetih, vrlo je moguće da danas ne bismo govorili o Iggy Popu kao o jednom od poslednjih živih mohikanaca sirovog rokenrola.
Posebno danas, kada više nema Lemmyja, Ozzyja, Lou Reeda, Bowieja i mnogih drugih ljudi koji su muziku živeli kao pitanje života i smrti.
Kako prenosi Vice, upravo je jedan kontroverzni nastup Doorsa na Univerzitetu u Mičigenu 1967. godine ostavio ogroman utisak na tada mladog Jamesa Osterberga, čoveka koji će nekoliko godina kasnije postati Iggy Pop.
Haos na bini kao ultimativna sloboda
The Doors su te godine već imali veliki hit. “Light My Fire” osvajao je radio stanice, bend je iz dana u dan postajao sve popularniji, a posebno Jim Morrison, kojeg su cure gledale kao božanstvo.
Međutim, koncert na tradicionalnoj univerzitetskoj proslavi za povratak studenata, nije izgledao ni zvučao kako bi neko očekivao od najvećeg novog benda u Americi.
Sala je bila prepuna studenata, sportista i njihovih devojaka. Atmosfera je više podsećala na školsku priredbu, nego na mesto na kojem bi se mogao roditi jedan od najvažnijih trenutaka u istoriji panka.
A onda se na bini pojavio Jim Morrison.
Prema Iggyjevom sećanju, bio je potpuno odvaljen, obučen u kožu, sa slepljenom kosom i stavom koji nimalo nije olakšavao situaciju ostatku benda na bini.
Muzika je zvučala prilično loše. Razglas je krčao, bend bio poprilično neuigran, a publika je iz minuta u minut postajala sve nervoznija.
Međutim, za razliku od ostalih, mladog Iggyja je to u potpunosti opčinilo.
Gledao je pevača koji sve vreme provocira i izaziva besnu publiku, a pritom odbija da ispuni bilo čija očekivanja. Masa je pokušavala da se popne na binu, Morrison ih je vređao, a čitava situacija delovala je kao da bi svakog trenutka mogla da eksplodira.
Za većinu prisutnih to je verovatno bio katastrofalan koncert, koji su zaboravili već sutradan.
Za jednog klinca iz Mičigena sa kraćom nogom predstavljao je otkrovenje.
Trenutak kada je budući Iggy shvatio da i on može da izađe na binu
Godinama kasnije, Iggy će priznati da ga nikada nije oduševljavala savršenost Doorsa.
Baš naprotiv, fascinirala ga je činjenica da jedan bend sa velikim hitom može sebi da dozvoli da bude toliko nepredvidiv, sirov i neprijatan.
Ako oni mogu da izađu na binu i naprave takav haos, zašto to ne bi mogao i on?
Ta misao možda zvuči jednostavno, ali baš iz takvih trenutaka nastaju (muzičke) revolucije.
Teško je zamisliti istoriju panka bez Iggy Popa i The Stooges, MC5, ili The Sonics par godina ranije. To su ljudi koji su vratili muzici divlju stranu, ranjivost i oštricu i uz potpuno odsustvo straha pronašli novu definiciju rokenrola.
Tačnije, vratili su ga korenima i pravom buntovništvu.
Jednako je teško zamisliti i Iggyja bez te jedne čudne večeri u univerzitetskoj sali u Mičigenu, koja je predstavljala gotovo spiritualno iskustvo.
Pokazala mu da rokenrol ne treba da bude upeglan da bi bio veličanstven.
Male katastrofe koje menjaju istoriju muzike
Kada danas govorimo o velikim prekretnicama u rokenrolu, obično zamišljamo legendarne festivale, istorijske albume i koncerte koji su ušli u mitologiju popularne kulture.
Retko pomislimo da je često dovoljan loš razglas, nekoliko hiljada zbunjenih studenata i pevač koji uporno odbija da se ponaša prema ustaljenim normama.
Zato je ova priča toliko dobra – podseća nas da istoriju muzike često ne menjaju savršeni momenti, već haotični, divlji i potpuno neplanirani.
Trenuci kada neki autsajder u publici stoji sa strane, gleda sav taj haos i po prvi put pomisli:
“Čekaj, pa možda bih i ja mogao ovo da radim”.
Ostatak priče je istorija. Danas zbog nje Iggyja gledamo kao jednog od poslednjih preživelih divljaka rokenrola, a jedan loš koncert Doorsa kao mnogo više od obične fusnote iz 1967. godine.
Izvor: vice.com
