Nekada je odlazak na koncert bio jednostavna stvar.
Kupiš kartu (ili se ufuraš na guest list), obučeš omiljenu majicu benda, nađeš se sa ekipom i prepustiš se muzici. Neko je završavao u pogo viru, neko na ogradi, drugi sa pivom u ruci, zagrljeni sa ekipom i promuklim glasom od pevanja refrena.
Uspomene su se nosile kući u glavi, a ne u galeriji telefona. Dobra svirka mogla je biti tema razgovora uz dodatne pikanterije i lične doživljaje mesecima, pa i godinama kasnije.
Drugim rečima, gig omiljenog benda postajao je svojevrsna urbana legenda.
Danas je situacija dosta drugačija. Sve više ljudi koncerte posmatra kroz ekran mobilnog telefona, pokušavajući da zabeleže svaki trenutak, kako bi ga kasnije objavili na društvenim mrežama.
Za klik, lajk, a možda i monetizaciju, ako bude dovoljno pregleda.
Paradoks je u tome što zbog toga često propuste upravo ono zbog čega su i došli.
Kada je uspomena postala važnija od iskustva?
Kako prenosi NME, Iron Maiden odlučili su da na predstojećem koncertu u pariskoj La Défense Areni uvedu zonu bez telefona, za publiku koja se nalazi u delu za stajanje.
Nastup će biti sniman za predstojeći film sa aktuelne “Run For Your Lives” turneje.
Posetioci će na ulazu dobiti posebne Yondr futrole, u koje će po ulasku zaključati svoje telefone. Uređaj ostaje kod vlasnika tokom cele večeri, ali ga nije moguće koristiti sve do izlaska iz dvorane.
Za hitne slučajeve biće obezbeđene posebne zone, u kojima telefoni mogu privremeno da se otključaju.
Ovo nije prvi put da Iron Maiden šalju ovakvu poruku publici.
Još prošle godine menadžer benda, Rod Smallwood, zamolio je fanove da telefone ostave u džepovima i koncert dožive na pravi način i prepuste se trenutku.
Onako kako su se koncerti gledali osamdesetih godina, kada su mnoge od tih pesama prvi put izvođene uživo.
Kasnije je čak javno zahvalio fanovima koji su ispoštovali molbu benda, dok je za ostale imao kratku poruku da im ne želi ništa loše, “osim veoma jakog bola u rukama”.
Hiljade telefona umesto podignutih pesnica
Teško je reći da legendarni metal bend nije u pravu.
Nije problem napraviti jednu fotografiju za uspomenu, ili snimiti nekoliko sekundi omiljene pesme. Ali ako pola koncerta provedemo buljeći u ekran, pokušavajući da zabeležimo trenutak koji nam se upravo dešava pred očima, nešto ozbiljno nije u redu.
Dovoljno je pogledati bilo koji veći koncert poslednjih godina.
Čim se ugase svetla i bend izađe na binu, halu osvetle hiljade telefona, baš poput upaljača nekada, koje su fanovi palili na omiljenoj pesmi. Ali, to je bila emocija, a u današnje vreme ispada da ljudi koncert gledaju preko uređaja koji drže ispred sebe.
Gde su tu podignute pesnice, horsko pevanje refrena i pivo koje leti u vazduh, pre nego što vas mosh pit proguta?
Zato je možda vreme da sebi postavimo pitanje: da li smo zaista mentalno bili tamo, ili samo snimali dokaz da jesmo?
Baš zato Iron Maiden žele da makar jedan deo publike na nekoliko sati vrate u vreme kada se na koncert dolazilo zbog muzike, a ne zbog sadržaja za društvene mreže.
Jer najbolji koncerti ionako nikada nisu stajali u telefonu, već su ostajali urezani u glavi godinama i decenijama kasnije.
O njima se pričalo u pabovima, na pivu ispred radnje, prepričavali su se detalji, raspravljalo se koja je pesma bila najbolja, šta bend nije svirao, a “morao je”, i ko je na kraju završio na bini, a potom i na rukama publike.
Danas sa koncerata nosimo više snimaka nego pravih uspomena.
Možda je upravo to problem koji Iron Maiden pokušava da reši.
U krajnjoj liniji, kada ste poslednji put pogledali snimak sa koncerta koji ste slušali pre dve godine?
Izvor: nme.com
Bruce Dickinson protiv preskupih karata: Nećemo bogataše u prvim redovima na koncertima Maidena
